Watch Stream Besnilo Streaming Online Hd-720p No Sign Up

↓↓↓↓↓↓↓↓↓

WATCH

↟↟↟↟↟↟↟↟↟

 

 

Rabid is a movie starring Laura Vandervoort, Benjamin Hollingsworth, and Ted Atherton. The quiet Rose works in women's fashion clothing, hoping to be a designer. A traffic accident damages her face. She gets experimental stem cell
Benjamin Hollingsworth
genres=Sci-Fi, Horror
Writed by=John Serge, Sylvia Soska
2019
Countries=Canada
Virus besnila najčešće napada nervni sistem kod životinja. Nisu imune ni divlje, ni domaće životinje, a bolest se lako prenosi i na čoveka i to se skoro uvek završava smrtnim ishodom. Prepoznati bolest i znati koja je najbolja prevencija, može da vam pomogne da što bolje zaštitite svog psa. Ovo se posebno odnosi na ovčarske pse, koji čuvaju stoku od predatora poput lisica i vukova, koji su i najčešći prenosioci ove opake bolesti. Kako se prenosi besnilo? U čak 90 odsto slučajeva - nosioci su divlje životinje. Najčešće se javlja kod lisica, rakuna, kojota, vukova, slepih miševa. Mnogi smatraju da su pacovi glavni prenosioci virusa, ali oni retko kad oboljevaju odnosne prenose bolest. Ono što ohrabruje jeste podatak da domaće životinje, zbog vakcinacije, retko oboljevaju, ali ipak su za ljude i najveći rizik, jer su u čestom kontaktu sa njima. Oralna vakcina je jedan od razloga zbog kojeg besnila skoro da nema. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, vakcina se distribuira divljim životinjama ručno ili iz vazduha (avionima ili helikopterima. Besnilo se najčešće prenosi preko pljuvačke, kada nekog ujede zaražena životinja. Virus se širi po oganizmu i prvo zahvata nervni sistem, te ubrzo stiže do mozga. Period putovanja virusa od nerva do mozga je svega nekoliko nedelja, a u ređim slučajevima i nekoliko meseci. Simptomi besnila Kako kod psa, tako i kod ostalih životinj, a simptomi se javljaju onog momenta kada virus dopre u mozak. Tada i pljuvačka postaje izvor zaraze. Psi, ali i ostale životinje koje su zaražene besnilom, pokazuju promene u ponašanju. Ukoliko je divlja životinja obolela od virusa, počinje da se ponaša kao pitoma i nema strah od ljudi. S druge strane, psi koji su zaraženi deluju uplašeno, uznemireno, ne slušaju i plaše se vode. Zatim kreće slinjenje, gutanje biva otežano, psi dobijaju lošu koordinaciju pokreta i na kraju nastupa paraliza. Ukoliko sumnjate da je životinja obolela od besnila, najbolje je to utvrditi testovima koji se izvode tek nakon obdukcije. Psi i ostale životinje kod kojih se sumnja na ovu bolest, odmah se uspavaju. Nikada se ne kreće sa lečenjem, zato što lek za besnilo ne postoji! Prevencija besnila Na svu sreću, besnilo je moguće sprečiti. Osnovna stvar jeste vakcinacija pasa protiv besnila, a ovo se posebno odnosi na pse koji vreme provode u dvorištu ili na pašnjacima sa stadom. U veterinarski ambulantama ove vakcine mogu da prime, konji, psi, mačke i feretke. Vakcina protiv besnila ima višestruke koristi: prvenstveno štiti psa od ujeda besnih divljih zveri, a zatim štiti i vas jer samo vakcinisan pas, bezbedan pas. Ukoliko je moguće, pas bi trebalo da izbegava kontakt sa divljim životinjama, a takođe ako imate seosko domaćinstvo ne držite kantu za smeće na "dohvat ruke" divljim životinjama. Nemojte držati divlje životinje u domaćinstvu, čak ni ako je neka od njih povređena. Nazovite veterinarsku službu, a oni će je zbrinuti na posebno mesto. Ukoliko vašeg psa ujede divlja životinja, odmah potražite pomoć veterinara. Ako vas ujede nevakcinisan pas ili divlja životinja, obavezno treba da operete vodom i sapunom mesto ujeda i da momentalno potržite pomoć lekara. Pasterov zavod, koji se nalazi u Novom Sadu, je nacionalna referentna ustanova za besnilo u Srbiji. Stručnjaci iz oblasti medicine i veterine se bave prevencijom besnila ljudi i životinja, kao i praćenjem i kontrolom mera prevencije. U okviru ove kotrole, Pasterov zavod je uključen u međunarodnu informatičku mrežu podataka o besnilu - RABNET, pod nadzorom SZO. Foto: Jake Plantowsky / Pinterest.

Mješaš babe i žabe baaato mooooj. Odgovorno tvrdim da su Dača i ekipa, koja se okuplja pod imenom NadimaČ jedan od NAJBOLJIH i NAJISKRENIJIH bendova moje generacije i apsolutno zaslužuju da sviraju i na malo većim pozornicama - ne samo zato što su metal bend, nego što kvalitetom muzike i naročitih TEKSTOVA dokazuju da i među našim redovima ima onih koji su spremni da kritikuju, pažljivo biranim rečima, zapaljivim refrenima koji ulaze u uši na kec-kec-kec-a. :D NadimaČ111 Najiskrenija podrška iz Subotice. Bas sam hteo da napisem da ne brines, da ce Islam popuniti prazninu. I eto, sa njim zavrsavas. Neko i nesto se mora zrtvovati radi nauke za dobrobit svih nas...

Volim vas. BESNILO:TESNILO! MADNESS:DURESS! Performance Following a decade of creative work, poet, story-writer and performer Simona Kopinšek is breaking away from her typical theme of love, and deals with what is today an indispensable subject: BESNILO:TESNILO! In todays society there are more and more people who are ‘mentally impaired, and a conviction that “anybody thats angry or enraged … is a threat”. A direct threat to their nearest surrounding, and an indirect threat to the authorities that demand obedience. The creative team supporting Simona Kopinšek with a direct and versatile intertwinement of expression set up yet another mirror and all but friendly faces. Simona Kopinšek (poetry, voice) Nebojša Beković (poetry, voice) Marko Luk (electronics) Tilen Turk (flute) Aleš Pogorevčnik (image.

Definition from Wiktionary, the free dictionary Jump to navigation Jump to search Contents 1 Serbo-Croatian 1. 1 Alternative forms 1. 2 Pronunciation 1. 3 Noun 1. 3. 1 Declension Serbo-Croatian [ edit] Alternative forms [ edit] bjèsnilo ( Ijekavian) Pronunciation [ edit] IPA ( key. běsnilo/ Hyphenation: bes‧ni‧lo Noun [ edit] bèsnilo   n ( Cyrillic spelling ѐ ) rage, fury rabies Declension [ edit] Declension of besnilo singular nominative besnilo genitive besnila dative besnilu accusative vocative locative instrumental besnilom Retrieved from. Categories: Serbo-Croatian terms with IPA pronunciation Serbo-Croatian lemmas Serbo-Croatian nouns Serbo-Croatian neuter nouns.

So glad I got to see this at a film festival. I'm a huge fan of the Soska sisters work and I knew this film was going to be a hit with me. I can personally say I wasn't much if a fan of the original 70s version. This remake though, was completely sick and twisted, I loved it! Some of the grisly scenes were pretty realistic as well. Definitely one I'll buy when it comes out on DVD and blu ray. Congrats to all involved. E, a sada sledeći video o tome šta je to autentična Srpska ideja. Lisice - glavni prenosioci besnila u divljini INFORMACIJE O BESNILU Besnilo je virusno oboljenje centralnog nervnog sistema (mozga i kičmene moždine) životinja i ljudi. Primarno, to je bolest divljih i domaćih životinja koja se na čoveka prenosi direktnim kontaktom sa zaraženom životinjom (najčešće ujedom. Bolest je uvek smrtonosna. Svakog dana u svetu od besnila umre više od 150 zaraženih ljudi, među kojima je najviše dece. Godišnje više od 50. 000 osoba zaraženih besnilom izgubi život. Srbija i besnilo U poslednjih 5 godina, godišnje se registruje u proseku oko 200 slučajeva besnila kod životinja u Srbiji. Najveći broj bolesnih životinja čine divlje životinje (preko 85% i to lisice, koje su zastupljene sa preko 95% u ukupnom broju obolelih divljih životinja. Besne lisice su opasne i za širenje besnila na domaće životinje i ljude jer promene ponašanje i prilaze ljudima i životinjama, kada ih mogu ujestiKod domaćih živitinja bolest se dijagnostikuje kod oko 30 životinja godišnje pri čemu je u najvećem procentu (oko 70. bolest utvrđena kod mačaka dok su psi zastupljeni u preko 20. Povremeno se registruje kod domaćih životinja (goveda, ovce, koze) koje su najčešće bile žrtve ujeda divljih besnih životinja na ispaši. Kontrola besnila Kontrola besnila kod domaćih životinja U Srbiji se više decenija radi na suzbijanju i kontroli besnila kod pasa i mačaka. Sledeće ključne aktivnosti se sprovode svake godine: preventivna vakcinacija pasa i mačaka, obeležavanje pasa, registracija pasa i mačaka u Centralnom registu životinja, uz evidentiranje vakcinacije protiv besnila i vlasnika životinja. izdavanja Pasoša za pse i mačke. Kontrola besnila kod divljih životinja Do sada, zbog nedostatka sredstava, sistematska vakcinacija divljih životinja u Srbiji nije rađena ali se na planiranju radi godinama. U toku 2002. godine, vršena je pilot vakcinacija na širem području Subotice, pod vizionarskim rukovodstrvom Dr. Šinkovića, predvodnika ove ideje u Srbiji. Rezultati vakcinacije su evidentirani kroz smanjenje obolelih životinja u tom području, čiji su efekti vidljivi i do današnjeg dana. Odobravanjem sredstava od strane Evropske komisije za celo područje Zapadnog Balkana, stvorili su se preduslovi da se bolest iskoreni sa naših područja. Rezervoar virusa besnila u prirodi su zaražene lisice ali i vukovi, šakali, tvorovi, divlje svinje, srne, veverice, pacovi, miševi i slepi miševi. Od domaćih životinja od besnila obolevaju psi, mačke i goveda. Izvor virusa besnila je pljuvačka besne životinje i prenosi se najčešće ujedom. U njoj se virus nalazi 9-11 dana pre pojave simptoma i sa njome se izlučuje. Za vreme bolesti izlučuje se i suzama, mokraćom i mlekom. Zaraženost traje sve vreme bolesti životinje. Besnilo je neizlečivo i smrtnost je 100.

Ј ћ , , љ . ј . Besnilo je najteže infektivno oboljenje, jer se uvek završava smrću. Izaziva ga neurotropni virus. U kliničkoj slici su izraženi hidrofobija i psihomotorni nemir. Značaj besnila... Srećom, ovo oboljenje je vrlo retko. No, uvek je smrtonosno te je izuzetno velika odgovornost lekara kad treba da zaštiti pacijenta posle ujeda psa ili mačke, pošto antirabička vakcinacija nije bezažlena, pa se ne sme koristiti bez strogo određenih merila. S druge strane, besnilo se može javiti i posle bezazlenih povreda, koje nisu obuhvaćene klasičnim indikacijama za obaveznu vakcinaciju. Zbog toga se može  postaviti pitanje odgovornosti lekara za smrt pacijenta, kod koga nije sprovedena vakcino- prorfilaksa, kao i u slučaju kad se jave postvakcinalne komplikacije kod osobe vakcinisane bez nužnih indikacija. Istorijat Besnilo je bilo poznato u Mesopotamiji još pre 40 vekova. Aristotel pominje besnilo kod pasa u IV veku pre naše ere. Pet vekova kasnije Celzus ističe da bolesni pas može preneti svojim ujedom besnilo na čoveka. Pravu prirodu besnila proučio je Pasteure. On  je utvrdio da je uzročnik besnila virus koji se nalazi u centralnom nervnom sistemu. Osim toga, Pasteur je proizveo vakcinu protiv besnila. Time je postavio temelje za izradu živih vakcina, koje su i do danas sačuvale svoju punu vrednost, samo su promenjene metode njihove izrade. Etiologija Besnilo izaziva virus iz familije Rabdo- viridae veličine 100-150 mp, koji liči na projektil. Njegovo jedro sadrži RNK. Neuro- tropan je i razmnožava se u protoplazmi nervne ćelije. Kultiviše se na moždanom tkivu, a u novije vreme i na kulturama tkiva i pilećem embrionu. Virus je patogen za čoveka i sve toplokrvne životinje, te je Pasteur koristio zečeve za proučavanje njegovih osobina. On je nazvao "uličnim virusom" uzročnika besnila koji je izazivao oboljenja kod pasa. Ako se ovaj virus inokuliše zecu, besnilo će se javiti posle inkubacije od 2 do 6 nedelja. Pasteur je povećavao virulrenciju ovoga virusa njegovom pasažom sa jednog zeca na drugog. Na taj način se progredijentno skraćivala i inkubacija. Kada je zec oboleo 7 dana posle inokulacije virusa, Pasteur je ovaj virus nazvao "ustaljenim virusom" ili "virus fixe. Sa takvim virusom ustaljene inkubacije Pasteur je napravio prvu vakcinu protiv besnila. Virus besnila je osetljiv na toplotu, alkohol i etar. Hladnoću dobro podnosi pa se može dokazati u mozgu leševa nekoliko ne- delja posle smrti. Virus se nalazi u pljuvački obolelog čoveka i životinje, zatim u mozgu, krvi, parenhimatoznim organima, mleku i mokraći. Epidemiologija Prirodni rezervoar besnila su obolele divlje životinje: vuk, lisica, hijena, šakal, kuna, jazavac, tvor, jelen, zec, pacov, majmun, lav i tigar. Mogu da obole i domaće životinje, pa da prenesu besnilo na čoveka. Kod nas najčešće oboljevaju psi i mačke, a ređe goveda, konji, koze, svinje i ptice. Prema tome, besnilo je epizootija. Čovek oboljeva u istom kraju u kome boluju životinje i to u istoj proporciji. Glavnu ulogu u održavanju i širenju besnila u Evropi i kod nas igraju vukovi i lisice. Tražeći plen, oni se spuštaju do seoskih naselja, gde dolaze u sukob sa psima. U toj borbi psi bivaju izujedani i inficirani. Tako se besnilo prenosi iz dalekih šuma i planina na domaće životinje, odnosno na najbližu čovekovu okolinu. Bolesne životinje ujedom prenose besnilo na čoveka. Kod nas najčešće oboljevaju pas i mačka, a od divljih životinja vuk i lisica. U Africi su česti ujedi besnih šakala i hijena. U Južnoj Americi veliku ulogu igraju oboleli slepi miševi, koji prenose besnilo na domaće životinje sišući njihovu krv. Prema tome, besnilo se ubraja u zoonoze. Interhumano prenošenje besnila nije zabeleženo (iako u bolesnikovoj pljuvački ima virusa) pošto bolesnik zubima ne nanosi povrede osobama iz svoje okoline. Besnilo je često oboljenje u zemljama gde ima pasa lutalica i gde se ne sprovodi vakcinacija pasa (Bliski i Daleki istok, Afrika. Ima ga i u civilizovanim zemljama. U našoj zemlji besnilo je sve ređe, ali se s vremena na vreme javi po nekoliko slučajeva. Tako je 1974. god. registrovano 13 slučajeva oboljenja, a od 1980. nije bilo besnila. Oboleli pas beži od kuće i luta danima. Agresivan je i ujeda iznenada koga stigne: druge pse, Ijude, stoku, pa i divlje životinje. Tako se ponašaju i druge obolele životinje. Navodi se slučaj jednog besnog vuka u Iranu, koji je u toku jedne noći izujedao 29 osoba. Stoga pojava besnila, makar i kod jedne životinje, daje realne mogućnosti za dalje širenje oboljenja među životinjama i na širem području. Pljuvačka životinja u inkubaciji je zarazna 1-65 dana pre pojave besnila. U tom periodu one mogu biti izvor infekcije, za druge životinje, kao i za čoveka. Klinička slika besnila kod psa i mačke Bolest se javlja posle inkubacje 12-60 dana, pod kliničkom slikom furioznog ili paralitičkog besnila. Prvi simptom je promena ćudi. Pas postaje nemiran. razdražliiv, č ak i agresivan, napadajući i svoje domaćine. Napušta kuću, beži daleko i luta. Jede i guta što stigne, pa i nesvarljive predmete (kamenje, gvožde, drvo, staklo. Bali mnogo. Nema hidrofobiju. Posle nekoliko dana postaje tronu neorijentisan, te se dešava da ga pregazi neko vozilo. Inače, ubrzo se razvijaju paralize, te se bolest završava smrću 10- 12 dana posle pojave prvih simptoma. Međutim, oboleli pas može da preživi, o čemu svedoče i neki eksperimentalni radovi. Tako već Hegeš saopštava 1889. da je od 149 inokulisanih pasa preživelo 13, a Bell (1964) da su ozdravili neki inokulisani beli miševi. Andrel i Serie su izolovali virus kod psa (1957) koji je živeo još 20 meseci, što svedoči o dugoj zaraznosti. Obolela mačka takođe menja ćud. Razdražljiva je i grebe osobe oko sebe, unoseći u ogrebotinu virus koji se zadesio na njenžrn šapama posle "umivanja. Ujed mačke je uvek sumnjiv na besnilo, jer ona izuzetno retko ujeda "iz čista mira. Patogeneza Virusi besnila dospevaju u ranu i tkivo čoveka, kada ga ugrize obolela životinja ili ga liže po povređenoj i ispucaloj koži. Zatim, iz rane virusi dospevaju do mozga i moždanih ćelija. Tu se razmnožavaju i razaraju ćelije svojim citocidnim dejstvom. Najveća su oštećenja korteksa, mezencefalona, produžene moždine, jedara u dnu četvrte komore i kičmene moždine. Zatim virusi dospevaju centrifugalno duž perifernih živaca do pljuvačnih žlezda, oka i drugih organa. Virus nije izolovan u krvi bolesnika. Histopatološke promene na mozgu odgovaraju diseminiranom encefalitisu, što se odražava i u kliničkoj slici besnila i na EEG. Negri je, 1903. god., otkrio inkluziona telašca u citoplazmi ćelija Amonovog roga kod osoba i pasa koji su sigurno bili oboleli od besnila. Ta Negrijeva telašca imaju veliki dijagnostićki značaj za besnilo, jer se smatra da nastaju pod neposrednim uticajem virusa. Međutim, njihovo prisustvo nije obavezno, ni kada je posredi siguran slučaj besnila. Klinička slika Besnilo počinje sa prodromalnim stadijumom, a zatim se razvija jedan od dva klinička oblika: furiozni ili paralitički. I n k u b a c i j a. Najčešće traje oko 40 dana, ali se može kretati između 14 dana i 3 godine. No, ipak su retki slučajevi besnila sa inkubacijom preko 7 meseci. Dužina inkubacije zavisi od ozbiljnosti i veličine povrede, njene lokalizacje, virulencije i količine unetog virusa. Inkubacija je najkraća kad su povrede na licu i glavi. Prodromalni stadijum. Predstavlja početak bolesti i obično traje 2-4 dana, ali se nekad produži i do 10 dana. Bolesnik tada bezrazložno promeni ćud i postaje razdražljiv, uznemiren ili pak, utučen i potiSšten. Beži od kuće bez razloga i cilja. Boli ga glava. Ne može da spava. Oseća parestezije u predelu rane u vidu trnjenja ili pečenja. Posle prodromalnog stadijuma razvija sel klinička slika oboljenja. Prema glavnim simptomima i evoluciji razlikuju se dva kli- nička oblika: furiozno i paralitičko besnilo. FURIOZNO BESNILO Kod ovog kliničkog oblika prodromalni stadijum obično traje kratko. Zatim se bolest naglo razvija sa simptomima diseminira- no encefalitisa. Među prvim simptomima javljaju se povremeni grčevi farinzeolne muskulature, kada botesnik jedva može da proguta malo tečnosti. Ima pojačano lučenje pljuvačke, koju ne može da guta jer se javi grč, testalno pljucka oko sebe... Bolesnik se guši pri svakom pokušaju da popije malo vode. Ubrzo se grčevi javljaju i spontano, kad god bolesnik vidi vodu ili pomisli na nju, kad čuje njeno žuborenje ili isticanje iz česme, kada treba da pređe preko mosta ili da se preveze preko reke. Ovi napadi gušenja se ponavljaju i traju 30-60 sekundi, pri čemu se bolesnik mnogo znoji i oseća samrtni strah od ugušenja. On je uznemiren i između napada, te stalno i besciljno menja mesto. Svestan je, gestikuliše l priča neuobičajeno mnogo. Bolesnik umire od žedi ili se do kraja života plaši vode. Hidrofobija je obavezni i vodeći simptom u toku besnila. Osim toga, bolesnik ima i aerofobiju. Dovoljno je samo napraviti promaju ili dunuti u lice bolesnika, pa da nastanu gušenje i preznojavanje. Stanje maksimalnog psihomotornog nemira traje 2-3 dana. Zatim faringealni spazmi popuštaju, a potom nastaju paralize. Prvo se javljaju pareze kranijalnih živaca, a zatim disajne muskulature. Smrt nastupa 4-5 dana bolesti, sa pomućenjem svesti i znacima produžene insuficijencije disanja. PARALITIČKO BESNILO Ovaj oblik besnila je ređi. Inkubacija je znatno duža. Paralitičko besnilo se razvija sporije i traje 5-8 dana. U prodromalnom stadijumu dominira depresivno stanje obolelog. Zatim se javljaju grčevi, hidrofobija, hipersalivacija, us- porenost svih pokreta i, na kraju, pareze i paralize. Prvo se oduzima povređena noga ili ruka, a zatim paralize zahvataju sve mišiće, uključujući i disajne. Zahvaćeni su i kranijalni živci (facijalis, abducens, hipoglosus. Bolesnik umire postepeno zbog periferne i centralne paralize disanja. U toku besnila EEG takode pokazuje promene u smislu diseminiranog encefalitisa. U krvnoj slici se nalaze leukopenija i limfocitoza. U epidemiološkoj anketi su značajni sledeći podaci: da je bolesnika ujela neka životinja; njeno zdravstveno stanje; okol- nosti pod kojima je životinja napala obolelog i slučajevi oboljenja među životinjama ili ljudima. Ako je pas ujeo čoveka iz čista mira ili se zna da je promenio ćud, odlutao, uginuo ili bio pregažen u saobraćaju, najverovatnije je posredi oboleo pas. Napad vuka ili lisice na više osoba skoro uvek ukazuje da je životinja obolela. Klinička slika besnila čoveka je skoro uvek karakteristična. Hidrofobija (spontana ili izazvana) zatim aerofobija i higersaliva- cija, najčešće su dovoljne za postavljanje dijagnoze besnila. Laboratorijske pretrage obuhvataju detekciju virusa i Negrijevih telašaca, posle smrti, ukoliko besnilo nije ranije prepozna- to. Antigen virusa besnila se može vrlo brzo dokazati u mozgu obolelog, ili bolesne životinje, imunofluorescenmom tehnikom. Detekcija Negrijevih telašaca iz Amonovog roga bolesnikovog mozga je sigurna postmortalna dijagnoza besnila. Navedene laboratorijske pretrage mogu se koristiti i kod bolesne i sumnjive životinje, da bi se što pre postavila dijagnoza besnila i preduzela zaštita povređene osobe. Dijagnoza Dijagnoza besnila ne postavlja se teško kad su posredi klasični slučajevi i postavlja se na osnovu sledećih elemenata: 1) epidemiološka anketa, 2) klinička slka i 3) laboratorijske pretrage. Diferencijalna dijagnoza Dijagnoza besnila se teško postavlja u poodmaklom stadijumu bolesti u fazi pareza i paraliza, kada hidrofobija nije više jako izražena. Tada se može pomisliti i na sledeća oboljenja. 1. Cefalični tetanus. Može da liči na par alitićko besnilo zbog oduzetosti facijalisa i  zaštita pacijenta posle ujeda, preventivna otežanog gutanja. 2. Akutni encefalUis i ascendentni mijelitis. Mogu da podsećaju na paralitičko besnilo ako nije ispoljena i jasna hidrofobija. 3. Postvakcinalni mijelitis javlja se kod osobe koja je vakcinisana protiv besnila. Zbog prethodnog ujeda, opravdano je misli- ti i na mogućnost pojave besnila. 4. Lisofobija.  Može se ispoljiti kod osobe, koju je ujeo pas i to vrlo rano posle povrede. Izraženi su strah od besnila i motorni nemir, ali sa puno teatralnosti. Prognoza i lečenje Besnilo kod čoveka se uvek završava letalno. Svi pokušaji izlečenja od besnila su bezuspešni. Apaurin, relaksacija i veštačka ventilacija (kao kod hipertoksičkog tetanusa) dali su opravdanu nadu u uspeh ove terapije. Međutim, samo se uspelo da se život bolesnika produži do 18 dana bolesti. Za sada se lečenje svodi na to da se smanji psihomotorni nemir i ublaže tegobe i žeđ bolesnika. U tu svrhu daju se apaurin, morfijum i njegovi derivati i vrši se rehidratacija preko stalne perfuzije. Medicinsko osoblje sa povredama na rukama ne treba da radi oko obolelog od besnila. Profilaksa Za zaštitu od besnila preduzimaju se sledeće mere: 1. Opšte veterinarske mere. Predviđaju i vakcinaciju svih pasa i mačaka, kao i borbu protiv pasa lutalica, odnosno ubijanje besnih i divljih životinja. 2. Zaštita pacijenta posle ujeda. Obrada rane. Ova mera uveliko smanjuje i mogućnost infekcije, čak kada je u pitanju i ujed sigumo obolele životinje. Odmah posle ujeda ranu treba dobro oprati sapunicom, alkoholom ili rakijom. Tako se virusi dobrim delom speru ili ubiju, te pranje rane treba preporučiti i u zdravstvenom vaspitanju. Ista rana može da bude i mesto ulaza tetanusnih spora, te se mora izvršiti odgovarajuća zaštita. Seroprofitaksa  Koristi se hiperimuni humani gama-plobulit. On je dobijen iz mešavine plazme osoba koje su nedavno vakcinisane protiv besnila. Ne izaziva alergijske reakcije kod pacijenta. Samim tim su indikacije za njegovu upotrebu proširene na sve iole sumnjive slučajeve. Zaštitna doza je 20 jed. /esne težine. Unošenjem gotovih antitela smanjuje se virulencija virusa, usporava njihov put ka centralnom nervnom sistemu i vrši deli- mična neutralizacija. Na taj način se produžava inkubacija, a organizmu se daje mogućnost da blagovremeno stvori svoja aktivna antitela posle vakcinacije. Zato gama-globulin ili serum treba dati povređenom pacijentu što je moguće ranije. Vakcinoprofilaksa Poslednjih godina u našoj zemfji se skoro isključivo koristi antirabička vakcina pripremljena na humanim diploidnim ćelijama (vakcina HDC. Pojedinačna doza za decu i odrasle je 1 ml i daje se na dan povrede, a zatim ponovo 3, 7, 14. 30 i 90* dana od početka vakcinacije. Ne daje postvakcinalne nervne komplikacije. Postoji i Hemptova vakcina, kod koje je virus besnila atenuiran uticajem karbola i etera. Daje se po 5 vakcine u toku prvih 6 uzastopnih dana, a zatim još tri doze, i to 10, 30 dana posle šeste injekcije. Za decu mlađu od 5 godina pojedinačna doza vakcine je 2, 5 ml. Hemptemptova vakcina može da izazove (mada retko) težke postvakcinalne nervne komplikacije. Zato je ona u upotrebi samo ako nema HDC vakcine. Preventivna vakcinacija. Sve osobe koje profesionalno mogu doći u dodir sa virusom besnila (šinteri, obducenti, lovci) mogu se vakcinisati preventivno sa HDC vakcinom. Daju se dve doze vakcine u razmaku od mesec dana i treća doza nakon 1 godine. Imunitet se održava novom dozom vakcine posle svake 3 godine. SPROVOĐENJE ZAŠTITE  POSLE UJEDA Posle pregleda svih mera u profilaksi besnila prelazimo na praktično izvođenje zaštite ujedenog pacijenta. Zaštita povređene osobe protiv besnila je uvek bila težak i odgovoran zadatak, jer svaki propust u vremenu i načinu njenog sprovođenja može biti presudan za život pacijenta. Međutim, zaštita se danas sprovodi mnogo bezbednije i lakše. Pre svega imamo na raspolaganju humani gamaglobulin, koji se odmah daje bez desenzibilizacije. Zatim,  veliko je preimućstvo HDC vakcine nad Hemptovom, jer ne uzrokuje komplikacije na nervnom sistemu. Pre nego što se lekar odluči za način zaštite povređenog pacijenta mora da ima na raspolaganju sledeće podatke: da li je pas bio vakcinisan, njegovo zdravstveno stanje, njegova dalja sudbina - živ, odlutao, pregažen, ubijen, uginuo) i - da li je životinja ujela pacijenta zato što je bila izazvana, u samoodbrani, ili "iz ćista mira. Ispiranje rane je indicirano u svakom slučaju ujeda. Ako postoje verodostojni podaci o redovnoj vakcinaciji psa ili mačke, nikakva druga zaštitna mera nije potrebna. U slučaju da pas nije vakcinisan ili je pacijenta ujela neka divlja životinja ili je on odrao kožu sa divlje životinje koja je sumn- jiva treba što pre utvrditi da li su one bile bolesne. Ako je pas (ili druga životinja) uginuo ili ubijen, treba tražiti viruse u mozgu, brzom imunofluorescentnom metodom, za šta je potrebno svega nekoliko časova. Osim toga, mogu se tražiti i Negrijeva telašca u Amonovom rogu. Ako je pas opravdano sumnjiv na besnilo, treba ga žrtvovati i izvršiti ista ispitivan ja. Ako je pas živ, treba ga zatvoriti i dalje posmatrati. Pas je najčešće zdrav ako ne ugine za 10-12 dana. Ako pak posmatrani pas oboli ili ugine posle 1-5 dana, treba odmah početi vakcinaciju pacijenta ukoliko to već ranije nije urađeno. Na osnovu ovako prikupljenih anamnestičkih podataka i ispitivanja, lekar će se odlučiti koje osobe i na koji način mora zaštititi. Seroprofilaksa i vakcinacija se moraju  započeti bez odlaganja u sledećim slučajevima: povreda zadobijena od divljih živo- tinja; ujed bolesnog ili sumnjivog psa za koga nema podataka o vakcinaciji  ili je posle ujeda odlutao, uginuo, pregažen: ujed mačke; blizak dodir sa životinjama kod kojih je besnilo dijagnostikovano postmortalno (obducenti, čuvari pasa, lovci. HDC vakcina se daje 0, 3. i 7. dana od ujeda, a u tom periodu se mogu sakupiti svi potrebni podaci na osnovu kojih će se vakcinacija produžiti ili prekinuti. Zato u principu treba pacijentu odmah dati gama- globulin i HDC vakcinu do daljega, ako se iole sumnja na besnilo psa ili mačke. Vakcinaciju treba obustaviti čim se naknadno dobiju verodostojni podaci o vakcinaciji životinje. Postvakcinalne komplikacije Postvakcinalne komplikacije su dosta retke i to samo posle Hemptove vakcine, sa opštim simptomima: temperatura, glavobolja i malaksalost. Uskoro se ispolji i nervna simptomatologija, sa sledećom kliničkom slikom: ascendentni mijelitis Landryjevog tipa, transverzalni mijelitis i polineuritis sa paralizom facijalisa ili mišića udova. Kao terapija koriste se kortikoidi. Konsultacije sa lekarima 24 sata, za sve nedoumice oko Vašeg zdravlja, terapije, ishrane. BESPLATNO.

Besnilo je teška akutna, zarazna i kontagiozna bolest svih toplokrvnih životinja i ljudi, te stoga spada u zoonoze, jedino su ptice otporne na ovu bolest. Ovo je najopasnija zoonoza, jer završava smrtnim ishodom. Bolest se isključivo manifestuje nervnim simptomima, u vidu ekscitacija (prenadraženost) poremećaja svesti, paralize i kome. Uzročnik je RNK virus iz familije Rhabdoviridae i pripada rodu Lyssavirus. Virus je neurotropan (napada samo nervno tkivo. Rezervoari zaraze su divlji mesojedi (lisica, vuk, šakal) a ptice mogu biti prenosioci virusa. Do infekcije isključivo dolazi ugrizom divlje životinje. Čovek se može inficirati ugrizom besnog psa ili mačke. Nakon ugriza čoveka, životinja za koju se pretpostavlja da je zaražena besnilom se ostavlja na opservaciji 10 do 14 dana u veterinarskoj ambulanti. Besnilo se javlja u tri oblika: silvatično, šumsko i urbano. Klinička slika besnila protiče u nekoliko faza, a to su prodromalna faza, faza ekscitacije i paralitična faza. Prodromalna faza praćena je sa nemirom, uplašenošću, životinje se zavlače u tamnije prostorije, leže, grizu mesto ujeda, ne odazivaju se na poziv vlasnika, pokazuju netrpeljivost prema drugim psima i nepoznatim ljudima, javlja se nastran apetit, pa životinja guta strane predmete, otežano je gutanje, životinje sline pojačano, a mokrenje i defekacija su otežani. Fazu eksitacije prati uznemirenost, razdražljivost, bescijalno lutanje, agresivnost, škripanje zubima, napadi na druge životinje i ljude, životinje grizu sopstvene delove tela, javlja se paraliza grkljana, pa zbog toga glas životinja je promukao i otežano je uzimanje hrane i vode, životinje burno reaguju na zvuke iz okruženja, kod životinja se javlja i fotofobija, a paralitična faza je praćena depresijom životinje, paralizom donje vilice i jezika, usled čega jezik viri iz usta i cedi se pljuvačka, takodje dolazi i do paralize ždrela, grkljana i mišića trupa i ekstremiteta. Terapija se kod životija ne sprovodi. Kod ljudi u terapijske svrhe koristi se antirabični hiperimuni serum, gama globulin i interfero, terapija ima za cilj da spreči prodor virusa u centralni nervni sistem. Preventiva kod životinja igra najvažniju ulogu i zasnovana je na redovnoj vakcinaciji životinja. U našoj zemlji po zakonu je ovbavezno vakcinisanje svih pasa i mačaka starijih od 3 meseca. Prva vakcinacija se obavlja u uzrastu od 4 meseca i nakon toga je obavezno vakcinisanje pasa i mačaka svake godine protiv besnila. Psi koji idu u lov se vakcinišu dva puta godišnje, takođe treba napomenuti da ljudi koji su profesionalno izloženi virusu besnila treba da se vakcinišu jednom godišnje. Vakcinacija životinja se sprovodi sa inaktivisanom vakcinom koja je potpuno bezbedna po zdravlje životinja i ne ostavlja nikakve posledice. Ovo je važno da se naglasi zbog raznih glasina koje kruže da vakcina protiv besnila dovodi do zaustavljanja rasta i prebojavanja očiju.

28/09/15, 16:25 Iako je besnilo u Srbiji na korak od iskorenjivanja, stručnjaci ističu da je oprez neophodan jer se uvek može desiti da dođe iz obližnjih zemalja u kojima postoji, šanse od širenja zaraze postoje i ako kupite ljubimca, primera radi, u Turskoj Foto: Ako je vaša mačka postala agresivna, skače na vas, počela je da ujeda, ili se vaš  pas  ponaša atipično, deluje kao da je otrovan i teško oboleo, imate opravdan razlog da posumnjate da ima besnilo, bolest od koje nema spasa. Kako biste zaštitili sebe ove smrtonosne bolesti, životinju odmah vodite kod veterinara, a ukoliko vas je kućni ljubimac već povredio, trčite kod lekara. NE UJEDA, ALI MOŽE DA BUDE JAKO ZLA: Ne možete ni da pretpostavite koga želi da udomi ovaj čovek! Besnilo, jedna od najstarijih zaraznih bolesti ljudi i životinja, na korak je od iskorenjivanja u Srbiji, međutim, stručnjaci upozoravaju da je oprez i dalje neophodan. Naime, u našoj zemlji u poslednje tri godine nije zabeležen nijedan slučaj besnila kod domaćih a u poslednje dve i broj divljih zaraženih životinja sveden je na minimum. Zabeležena su samo po tri slučajeva u toku 2014. i ove godine. Međutim, stručnjaci ističu da je oprez neophodan jer se uvek može desiti da nam besnilo dođe iz zemalja u regionu i Evropi, u kojima ono još postoji. Napominju da velike šanse od širenje zaraze postoje i ako kupite ljubimca preko granice, na primer, u Turskoj... Foto: Marstedt Besni slepi miš ujeo čoveka za vrat dok je svirao gitaru! VIDEO) Direktor Pasterovog zavoda u Novom Sadu prof. dr Dušan Lalošević objašnjava za Telegraf kako prepoznati besnu mačku ili psa, najčešće kućne ljubimce. Na samom početku razgovora, on ističe da ove dve životinje, zaražene istom bolešću, daju potpuno različite znake besnila. - Taj virus kod mačke izaziva furiozno besnilo pri kom mačka postaje užasno agresivna, skače na čoveka, ujeda ga, zariva zube duboko u tkivo a ti zubi su kao injekcije koje ubrizgavaju viruse. Suprotno tome, pas uglavnom dobija tiho ili takozvano paralitičko besnilo. Obično nije agresivan, deluje kao teško oboleo, kao otrovan, ali i on izlučuje virus. Glavni i opšti simptom kod svih životinja je curenje pljuvačke u ogromnoj količini - objašnjava prof. dr Lalošević. Da li bi trebalo uvesti obaveznu vakcinaciju stanovništva protiv besnila? Da Ne Ne, neće to mene Ne, dosta nam je vakcina Ne, i druge obavezne vakcinacije treba ukinuti Iako se besnilo najčešće prenosi ujedima besnih pasa, ozbiljnu pretnju predstavljaju divlje životinje, pogotovo lisica, koja je u Evropi i kod nas veliki rezervoar ove bolesti. Profesor Lalošević ističe da je ona do pre nekoliko godina povređivala desetak ljudi godišnje u Srbiji: Ranije smo svake godine imali ljude koje su povredile lisice. Poslednje tri godine zaista nemamo ni besnih domaćih životinja a ni povređenih ljudi od besnih životinja. Denis Novak, predsednik Udruženja veterinara male prakse Srbije kaže da se većina zaraženih životinja najbolje može prepoznati po njihovom nesvakidašnjem ponašanju. - Vlasnik je taj koji treba da prepozna neke simptome koji ukazuju da nešto sa njegovim kućnim ljubimcem nije u redu. Većina takvih životinja se u prvom momentu ponaša nesvakidašnje. Počinju da se zavlače, ne odgovaraju na pozive vlasnika, agresivne su, ne jedu, imaju promene u glasu. Sve to može biti alarm za besnilo - navodi Novak i napominje da je za životinje najbolja preventiva vakcinacija i mikročipovanje. Preti besnilo i aflatoksin u mleku, upozoravaju bosanski stručnjaci Besnilo se sa životinje prenosi na čoveka, a  poslednje ljudske žrtve u Srbiji ova bolest odnela je 1980. godine na Kosovu i Metohiji. Inače, u Srbiji se široka populacija, osim određene, ne vakciniše preventivnom vakcinom protiv besnila. One koje povredi potencijalno ili besna životinja, primaju profilaksu, domaći serum protiv besnila, koji po rečima stručnjaka, predstavlja stopostotnu zaštitu ukoliko se primi u roku od 48 sati od ujeda. Foto-ilustracija: Flickr/b1ue5ky OVO JE NAJJEZIVIJA BOLEST NA SVETU: Sve je više registrovanih slučajeva, leka nema niti će ga biti (UZNEMIRUJUĆI VIDEO) Bez obzira na to što u Srbiji u poslednje tri godine nemamo slučajeve besnila kod životinja, svake godine ipak vakcinišemo i ljude protiv besnila. Preventivnu vakcinu obavezno primaju lovci, veterinari, osobe koje su laboratorijski izložene virusu besnila i dobrovoljno studenti veterine. Ostali primaju serum tek kada im se dogodi povreda. Za sada je profilaksa protiv besnila kod ljudi sto odsto efikasna, ali ako se pravilno i primeni na vreme - kaže Lalošević. Virus besnila napada centralni nervni sistem sisara i dovodi do smrti obolelih ljudi ili životinja. U organizam dospeva preko oštećene kože putem ugriza ili ogrebotine, kao i preko sluznice koja je imala kontakt sa pljuvačkom zaražene životinje. Trogodišnjeg dečaka napala lisica! Foto: Foter/Flickr/Chuckumentary U svetu godišnje od besnila umre 55. 000 ljudi, a najveće žrtve, čak 40 odsto su deca. Bolest je i dalje prisutna u više od 150 zemalja. Među njima su i zemlje Balkana i EU poput Bugarske, Rumunije, Poljske, Slovačke, Grčke i Hrvatske. Ovo je najtužnija priča ikad! Probajte da ne zaplačete Upravo zbog toga, stručnjaci upozoravaju da je, bez obzira na to što od novembra 2012. godine nema besnila kod naših domaćih životinja, oprez i te kako  neophodan. - Treba biti obazriv jer se u nekim zemljama poput Grčke, Mađarske, Italije ponovo pojavljuje besnilo kod životinja. Takođe, u Ukrajini, Belorusiji, Turskoj pojavljuju se sporadični slučajevi kod ljudi a iz tih zemalja ono može stići i kod nas, jer u nekima od njih naši ljudi kupuju ljubimce - rekao je direktor Uprave za veterinu dr Dejan Bugarski. Foto: Tanjug/jaroslav Pap OVO SIGURNO NISTE ZNALI: Šta znači kad mačka polako trepće dok gleda u vas? Na Nacionalnoj konferenciji "Srbija na korak od iskorenjivanja besnila" danas je istaknuto da samim tim i dalje postoji opasnost da se besnilo pojavi i kod ljudi u Srbiji, jer dzaražene divlje životinje lako mogu iz drugih zemalja preći granicu, zaraziti naše životinje koje dalje bolest mogu preneti na ljude. Inače, iskorenjivanju besnila u Srbiji pomogla je Evropska unija. A, ako vas ipak ujede zaražena životinja, ono što prvo treba da uradite jeste da  ranu dobro operete sapunom i vodom, a zatim se odmah javite lekaru. (Lj. Račić.

Mogao ga je barem veterinaru odvesti, skiniti mu ogrlicu, odvezati ga a ne ovako da se još više pati. Jadničak😭. Bolje od prethodna 3 ali i dalje nije bolje od prvog albuma. BESNILO(Rabies, Lyssa) je neizbežno smrtna akutna infektivna virusna bolest koja se od inficiranih divljih i domaćih životiinja prenosi na ljude, a odlikuje se, kao najkarakterističnijim simptomom, grčem ždrelne muskulature pri pokušaju da se pije tečnost. Nekoliko dana posle početka, bolest se završava smrću usled paralize disanja. Etiologija Virus besnila, virus rabies. Francuski naučnik Paster (Pasteur) pasažom kroz životinje, dobiio je od običnog, tzv. uličnog virusa besnila, jedan virus sa ustaljenom (fiksnom) inkubacijom od 7 dana, Ovaj virus sa ustaljenom inkubacijom zove se virus fiks (virus fixe) i služi za spravljanje vakcine protiv besnila — antirabične vakcine. Izvor i rezervoar infekcije Izvor infekcije je pljuvačka inficiranih i oboleiih životinja od besnila. Rezervoar infekcije su životinje, najčešće pas, vuk, lisica, mačka i druge koje ujedaju. Od besnila mogu da obole i mnoge druge životinje: goveče, konj, svinja itd. Način prenošenja Ujedom inficirane životinje, ređe obalavljenjem oštećene kože ili ogrebom. Trajanje zaraznosti. Pas je zarazan 2—5 dana pre pojave prvih simptoma i za sve vreme trajanja bolesti. Praktično, bolest se ne prenosi s čoveka na čoveka. Osetljivost i otpomost. Postoji opšta osetljivost sisara na besnilo. Prirodna otpomost nije poznata. Profilaktično antirabično lečenje (antirabičnom vakcinom) inficiranih osoba u stanju je da spreči pojavu bolesti pod uslovom da počne što pre posle ozlede. Antirabičnom vakcinom može se postići veštački imunitet kod pasa. Inkubacija. 2 do 6 nedelja ili duže, zavisno od veličine i sedišta rane u odnosu na blizinu nervnih spletova i centralnog nervnog sistema. Inkubacija je kraća ako je ozleda na licu, glavi i na mestima bogatim nervima i ako je velika, te postoji mogućnost prodiranja velike količine virusa u organizam. Najopasnije su rane od ujeda divljih životinja, pošto su to obično velike razderotine, vrlo često na glavi. Simptomatologija Prvi su simptomi besnila kod čoveka nelagodnost i žmarci (parestezije) na mestu ujeda. Ubrzo zatim nastaju promene u raspoloženju, bezrazložan strah, nemir, lutanje van kuće, nesanica. Dva tri dana kasnije nastaje povećano lučenje pljuvačke i malo povećanje temperature. Zatim, obično naglo, ređe postepeno, nastaju karakteristični simptomi za besnilo: jaka uznemirenost i strah od vode (i drugih tečnosti. Bolesnik ne može da pije vodu, i čim to pokuša, odmah dobije jak grč ždrelne muskulature sa osećajem da će se ugušiti. Ponekad je dovoljno da bolesnik samo vidi vodu ili čuje njen žubor, pa da dobije grč u ždrelu. Pred kraj bolesti uznemirenje može da bude vrlo jako, bolesnik ima razjaren izgled i ponekad hoće da napadne okolinu. Obično jako uzrujan, bolesnik mnogo govori, često pljuje, a katkad ima i priviđenja (halucinacije. Na kraju nastaju oduzetosti pojediniih nerava. Od prve pojave straha od vode (hidrofobije) bolest ne traje više ođ 2—3 dana i uvek se završava smrću. Prognoza. Od besnila ne obole sve osobe koje ozledi (ujede) besna životinja, ali sve koje obole umiru bez izuzetka. Lečenje je simptomatsko i ima za cilj da umiri boiesnika i da mu olakša tegobe. Daju se sredstva za umirenje a tečnost se naknađuje u obliku infuzija fiziološkog rastvora. Nega i ishrana. Što pre izolovati bolesnika u zasebnu sobu. Kako su ovi bolesnici nemirni, ponekad agresivni, potrebno ih je imobilisati, bilo oblače-njem naročite košulje sa dugim rukavima koji se vezuju za postelju biHo stav-ljanjem bolesnika u postelju sa zaštitnom ogradom (mrežom. Antirabična vakcinacija. Prvu vakcinu protiv besnila načinio je francuski biolog Paster. Za tu je svrhu Paster je sušio na temperaturi 22—23 C iznad kalium hidroksdida kičmenu moždinu namerno zaraženih zečeva virusom fiksom. Zatim je Paster ovako sušenu kičmenu moždinu emulgovao u sterilnoj vodi i pripravio za potkožno ubrizgavanje. Ovakva emulzija kičmene moždine sadrži virus fiks, kojim su zečevi prethodno inokulisani, a koji ima ustaljenu inkubaciju od 7 dana. Suština antirabične vakcinacije leži u nameri da se postigne imunitet ozleđenog (inficiranog) organizma pre nego što istekne inkubacija uličnog virusa (2 nedelje do 6 nedelja ili i duže. To je mogućno postići pošto virus fiks, koji sadrži antirabična vakcina, ima inkubaciju — kao što je pomenuto — 7 dana.

Muzlicka podloga na umiranje psa vam je odlicna, nema sta. Fantasticno opisano i nepobitno tacno.

 

As a dedicated vegetarian, these kind of movies are hilarious. Those craving for meat are indeed screwed up in the head.
No, seriously, this movie was fun to watch. I'm aware this is a remake and I haven't seen the original. I do however enjoy the work of the Soska sisters and wanted to see how they pull this one off. As I expected, they did a solid job. Not a masterpiece but certainly a far better movie than many more famous horror movies that are currently box office hits. Now I have a rabid craving for some vegetarian dish.

To, bre. Video mi je promenio zivot znam da je od ranije ali samo da se zahvalim. Besnilo Latinski Rabies Pas oboleo od virusa besnila Klasifikacija i spoljašnji resursi Specijalnost ICD - 10 A82 ICD - 9-CM 071 DiseasesDB 11148 MedlinePlus 001334 eMedicine med/1374 eerg/493 ped/1974 Patient UK Besnilo MeSH D011818 [ uredi na Vikipodacima] Besnilo je teška zarazna bolest od koje može oboleti svaki sisar. [1] Između ostalog i čovek. No od besnila najčešće obolevaju psi, vukovi, mačke i lisice. Pošto se uzročnik besnila nalazi u balama (pljuvački) zaražene životinje, zaraza se lako širi ujedima zaraženih životinja. Znatno ređe, usled ujeda besnih pasa ili vukova, oboleva i krupna stoka koja uključuje konje, svinje i koze. One međusobno gotovo nikad ne prenose besnilo. Do Pasterovog pronalaska vakcine protiv besnila i ljudi su prilično često obolevali od besnila, i to samo posle ujeda besnog psa ili besnog vuka. Prenošenje besnila sa čoveka na čoveka je vrlo retko. Posle Pasterovog pronalaska, među ljudima se sve ređe sreće besnilo. Ova se bolest javlja u dva različita oblika, oba objašnjiva činjenicom da virus napada nervni sistem. Javlja se u vidu jednog jako razdraženog stanja, po kome je bolest i dobila svoje ime, i u vidu takozvanog tihog besnila, koje i ne zaslužuje ime besnila. Oba oblika se javljaju manje-više kod svih životinja koje obolevaju od besnila. [2] Prvi znaci besnila kod čoveka javljaju se obično pošto su rane od ujeda već zarasle. Ako je rana bila na licu, znaci besnila mogu se javiti već 14-og dana posle ujeda, ali ako su rane na prstima noge, do pojave prvih znakova besnila može proći i dva meseca. Za to vreme rana zaraste kao i svaka druga rana. Ponekad se oko ožiljka javljaju bolovi, mravci, peckanja, a sama rana je neosetljiva. U cilju suzbijanja besnila sprovodi se zaštitno vakcinisanje pasa i mačaka i tu meru ne treba nikako napustiti. Uzročnik besnila pripada grupi RNK virusa, a svrstan je u Rhabdoviruse. Nalazi se u mozgu i produženoj kičmenoj moždini obolelih. Virus besnila ima Varion koji po obliku podseća na puščano zrno. Virus besnila obrazuje inkluzije u nervnim ćelijama u mozgu, najviše ih ima u amonovom rogu. U laboratorijskim uslovima virus se može razmnožavati na mišu, pacovu i zecu. U kliničkoj slici se pojavljuje karakterističan bolni spazam faringo-laringealne muskulature i razvija se strah od vode ( hidrofobija. Smrtni ishod nastaje usled afekcije centra za respiraciju u produženoj moždini. Reference [ ] Drew WL (2004. „Chapter 41: Rabies”. . Ryan KJ, Ray CG (editors. Sherris Medical Microbiology (4th . McGraw Hill. . 597—600. ISBN   978-0-8385-8529-0. ^ Cotran RS, Kumar V, Fausto N (2005. Robbins and Cotran Pathologic Basis of Disease (7th . St. Louis: Elsevier/Saunders. . 1375. ISBN   978-0-7216-0187-8. Literatura [ ] Drew WL (2004. ISBN   978-0-8385-8529-0. Cotran RS, Kumar V, Fausto N (2005. ISBN   978-0-7216-0187-8. љ њ [ ] , њ њ ( љ .

Ovo je Rasevica ne Tresnjevica. Ludnica. Jadan pas jako je sladak😭😭😭💋💋💋💋. Still there are normal people on the Balkans. Niya sve propalo! Cheerz from Bulgaria. Ј , ј ј ђ њ љ . ј љ ј ј ј ћ ј ћ њ ј ћ ј . ј ј љ њ , , ј ( ) ћ , ј њ ћ , ј њ . - ј . ј њ ј , ј , ј , љ ' ј . ћ ј ј њ . ј њ ј , , њ ј . , ј ј , ј . ( , ј ј ј . Hvala vam što postojite, junačine! Najbolji domaći bend. Borislav Pekić Apstrakt: Fantastika kao umetnički postupak predstavlja konstantu u celokupnom umetničkom stvaralaštvu Borislava Pekića – negde manje prisutna, negde vidno naglašena. Prisustvo fantastike svakako počiva u činjenici da su osnovna ishodišta Pekićeve proze mitovi, legende i lektira, odnosno druga književna ostvarenja. Kritika i teorija ističu njegovu antropološku trilogiju kao prekretnicu u dotadašnjem stvaralaštvu upravo zbog drugačijeg upliva fantastike u ova tri romana, i često su zbog toga determinisana kao „naučna“ ili pak, „futurološka fantastika“. Međutim, stroga žanrovska omeđenost Pekićevih dela (čak i kad ih sam pisac u podnaslovu žanrovski određuje) nikada ne može da ponudi potpunu definiciju. Tehnika palimpsesta, izuzetna erudicija samog Pekića, brižljiva konstrukcija fabule, propitivanje osnovnih antropoloških kategorija i filozofskih teza, kao i mitomahijska tendencija su samo neki od razloga zbog kojih Pekićeva dela tako vešto izmiču konačnim određenjima žanra, nudeći različite iluminacije fantastičnih elemenata reflektovanih pri svakom novom čitanju. Stoga, iako pisan u realističkom kodu i sa težnjom za autentičnošću, roman Besnilo u stvari predstavlja virtuozni kolaž fantastike, kojim Pekić iznova potvrđuje svoje umeće ars combinatoriae. Ključne reči: Borislav Pekić, Besnilo, fantastika Predmet proučavanja ovog rada je Pekićev roman Besnilo, za koji dosadašnji istraživači Pekićevog opusa tvrde da predstavlja prvi deo njegove antiutopijske trilogije. Takođe, Besnilo predstavlja prekretnicu u dotadašanjem stvaralaštvu Pekićevom u domenu tematike, ali i žanrovskih iskušavanja romana. Iako se najčešće vezuju za žanrovsku odrednicu naučne fantastike (Pijanović, 248; Vuković, 253-254) jer se temelje na naučno-futurološkom fonu ljudske istorije, ova tri romana nikako ne egzistiraju samo u domenu pomenutog žanrovskog određenja, a naročito Besnilo koje će se ovom prilikom detaljnije analizirati i nadam se, ponuditi njegovo novo čitanje. Svi tumači se slažu da Pekićeva stvaralačka ishodišta potiču iz mitova, kako biblijskih i antičkih, tako i modernih – mitova o nauci, istoriji, čovekovoj sudbini (Ahmetagić, 2001, 161; Gavrilović, 909; Gluščević, 864; Lazić, 137; Pantić, 10; Pijanović, 234; Stojanović, 2004, 98. Međutim, specifičnost Pekićeve imanentne poetike se ogleda u postupku destrukcije tih mitova ili kako ga Nikola Milošević naziva mitomahija (Milošević, 1996, 190. Razlog eksploatacije mitova za dalje književno stvaranje u Pekića je svakako činjenica da arhetipovi sublimiraju temeljna filozofska pitanja jedne civilizacije (Visković, 888) da mitske praslike nude univerzalne simbole, ali i kanone, a sâm Pekić kaže da su mu mitovi jedina sredstva pri građenju nove stvarnosti, i da mu oni omogućuju da svet shvati kao celinu (Krnjević, 354. Upravo zbog ovih mitskih polazišta i zbog njihove dalje rekonstrukcije iliti rekombinacije, bilo u vidu razaranja ili novog kodiranja, fantastika kao umetnički prosede se neizostavno nameće u ovom Pekićevom žanrovskom kentauru (Visković, 889. U romanu Besnilo ona se otkriva na fonu jezika, zatim u domenu onirike, i posebno interesantne romaneskne kategorije vremena, a sa tim u vezi i specifično modelovane stvarnosne dimenzije... Pre svega, da krenemo od naizgled površinskog sloja priče – onomastike, koja pruža svoje fantazmagorične niti do neslućenih dubina značenjskog potencijala, obujmljujući i zadirući u srž ishodišne problematike dela. Nomenski simbolički potencijal se pre svega krije u imenima četvoro lekara koji se bore protiv bolesti na aerodromu Hitrou: Luke (Luka) Johnaton – John (Jovan) Mattew (Matej) i Coro Marc (Marko) te tako eksplicitno upućuju na biblijsku vezu. Posedujući imena četvorice jevanđelista, nosioca blagovesti, ovi likovi nadrastaju svoje prvobitne funkcije u ravni fabule romana, i time šire fantastičnu prizmu oko svoje uloge, nudeći tako čitaocu inter- i metarecepcijski kod, koji se (za neke) čitaoce razotkriva na kraju dela. Hrišćansko učenje o Svetom Luki kao zaštitniku lekara se simbolički očitava u liku doktora Luka Komarovskog, koji se prvi pobunio protiv Libermanove zloupotrebe medicinske nauke i napustio nehumana eksperimentisanja u laboratoriji u Volfendenhausu. Luka, od latinskog lucius što znači svetlost, predstavlja jedini svetao lik u timu lekara, koji je u medicini iz altruističkih, a ne egoističkih pobuda. Takođe, osnovna dilema njegovih filozofskih promišljanja u romanu predstavlja upravo problematika medicinske etike. Sveti Jovan, koji je hrišćanskom kanonu doneo Otkrovenje, korespondira sa likom Džona Hamiltona, koji u romanu ostaje dosledan svojoj prometejskoj ulozi do samog apokaliptičnog kraja, isto kao i Jovan Bogoslov koji pod krstom svedoči poslednjim trenucima Hristovog života na zemlji. Zajedno sa njim, Koro Mark Deveru nosi ime Svetog Marka koji je umro mučeničkom smrću od ruke neznabožaca ostajući veran svom Bogu do poslednjeg daha – baš kao i Koro, koja je kroz ceo roman rastrzana osećanjima koja gaji prema kolegi Džonu Hamiltonu, samo da bi nakon ostvarene ljubavi napala predmet svoje dotadašnje žudnje. I na kraju, doktor Metju Leverik, koji zbog prenaglašenog zaštitničkog stava prema supruzi gazi Hipokratovu zakletvu. Još jedna onomastička korelacija se izvodi u kritici Pekićevog Besnila, a to je veza između pisca-hroničara bolesti, Danijela Leverkina, i biblijske ličnosti, proroka Danila (Ahmetagić, 2001, 160) koji u Starom zavetu donosi viziju smaka sveta ( Knjiga proroka Danila, 8, 19) ali i vest o budućem dolasku Spasitelja. Detaljnije o motivacijskoj potki ovog lika biće više reči u poslednjem odeljku rada. U uskoj vezi sa likom Danijela stoji možda najfantastičniji lik Gabrijela, čije ime takođe nalazi ishodište u arhanđelu Gavrilu – onom koji se brine o ljudskom rodu prenoseći mu odluke Božje. U Svetom pismu upravo se on javlja proroku Danilu i prenosi mu gore pomenute vesti ( Knjiga proroka Danila, 8, 16-19 i 9, 21. Dalje, pregnantnu onomastiku poseduje i kuče po imenu Sharon, koje se većinom transkribuje kao Šeron ili Šaron, no može se tumači i kao Sharon, Saron (Aleksić, 112) što eksplicitnije upućuje na vezu sa toposom grada Megido, gde se po biblijskom predanju odigrao Armagedon. Kuče Sharon u romanu Borislava Pekića potiče iz kibuca u ravnici u Izraelu zvanoj Saronska. ruža upravo kod grada Megido, gde ga je zarazio odbegli vučjak po imenu Šajtan (na arapskom, đavo. Fantastika na fonu onomastike ne egzistira ovde u pukom imenovanju likova sa biblijskim predtekstom, već se reflektuje u piščevom postupku koji počiva na načelu nomen est omen, odnosno u sižejnoj realizaciji u kojoj ti likovi zaista i ispunjavaju funkciju koja im je imenom predodređena. Ne treba zaboraviti da sam Pekić na početku dela upozorava čitaoca, da likovi nisu junaci već funkcije: „Ličnosti su, takođe, fiktivne. Nameštenici aerodroma su funkcije, ne određeni ljudi. “ (Pekić, 5. Dakle, Pekić ostvaruje fantastični aspekt likova tako što im imenom daje svrhu u fabuli romana zasnovanu na književnoj lektiri, što likovi dosledno i ostvaruju svojim delanjem: pas Sharon je uzročnik pošasti, donosilac kataklizme i inicijator smaka sveta (u malom) – svrha stvaranja Armagedona je ispunjena. Gabrijel je anđeo čuvar ljudskog roda koji saoseća sa izdišućim čovečanstvom – onaj koji, ne zaboravljajući svoju misiju, pruža poslednju utehu devojčici na samrti, zbrinjava bolesnike u medicinskom centru, sklanja inficiranu gospođu sa iritirajućeg svetla u osenčeni ugao; brižno podiže Moanu Tahaman i omogućava joj dostojanstvene poslednje trenutke života. U svetu gde su ljudi zaboravili jedni na druge u strahu od besnila, Gabrijel jedini korača, ne zaboravljajući svoju Božansku misiju, svoju svrhu da spasi čovečanstvo, da pronađe i ubije Zver. Zatim, Liberman sa svrhom ničeanskog doktora Frankeštajna, koji se igra Boga i zato na koncu biva kažnjen. Njegova filozofija izgleda ovako: „ pobediti prirodu. A pobediti znači p r o m e n i t i. I to ne onu s p o lj n u. Promeniti prirodu u n a m a. Podići je daleko iznad razine spoljnih uslova. Ukratko NAPRAVITI NOVOG ČOVEKA. (…) Sa prirodom se može boriti, prirodu može pobediti jedino natčovek za sve sezone“ (Pekić, 386. Prototip Mesije, kako ga naziva Danijel Leverkin, obećava svojim sledbenicima: „Ali ja ću vas oteti od prirode i spasiti ponižavajućeg razuma! Ja ću vas cepiti svetim besnilom veličine! …) Ja vam nudim svetlost! Ja vam nosim nadu! Ja vam dajem moć! – propovedao je mrak. (…) napraviću od vas Titane za Titanis, zemlju na kojoj će se sve moći i sve smeti! “ (Pekić, 515. No nauka nikada neće pobediti prirodu, te tako i Libermanov san o nadljudskoj rasi umire sa njim. Zatim, Danijel Leverkin kao hroničar vremena, velike pošasti, sa zadatkom da svedoči o istoriji, biva uvučen u njene tokove, i zato kao pisac izgubljen. Pekić u njemu slika tragičku krivicu umetnika koji će zauvek ostati nemoćan da prikaže stvarnost, život: „Tu sam stajao ja, Danijel Leverkin, pripovedač koji je pričao mračne, uzbudljive, opasne, često neverovatne priče. I za sve vreme dok sam ih ja pričao, žena koju sam voleo, ž i v e l a ih je, a da ja o tome ništa nisam znao“ (Pekić, 429. Potom „jevanđelisti“ koji treba da donesu blage vesti zaista to u početku i čine, čvrsto rešeni da nađu serum protiv besnila, ali robujući svojim uverenjima, ne uspevaju da okončaju svoj zadatak u toj „trci prirode i ljudske tehnike“ (Pekić, 216. Osim biblijskih konotacija, postoje i profana autorova imenovanja likova: npr. profesor Lieberman od nemačkog „lieber Mann“ ( dragi čovek, a može se tumačiti i kao ljubitelj čoveka) što upućuje na tipičnu pekićevsku ironiju (Gluščević, 865) ako se ima u vidu profesorov stav prema čoveku: „U Liebermanu je, očevidno, bilo faustovske spremnosti da se definitivno iskustvo plati dušom. Za njega nisu Jevreji i Sloveni bili podljudi. Za njega je niža rasa bila čitava ljudska vrsta. “ (Pekić, 510. Tako i Hans Magnus, tj. Veliki, koji predstavlja svojevrsnu Pekićevu reinterpretaciju raskoljinikovljevskog problema – da li je čovek sposoban da ubije drugo biće zarad svoje kušnje: „Sve je na svetu, mislio je, mnogo lakše nego što izgleda. Samo se treba usuditi“ (Pekić, 231) ili na drugom mestu „Bio je, međutim, novi Hans Magnus, čovek koji se u s u d i o, veliki čovek. (A veliki se nikad nizašto ne osećaju krivi. U prvom redu zato što su veliki, a zatim, takođe, zbog svega ostalog)“ (Pekić, 364; podvukla D. B. Slična predisponiranost imena se ogleda i u liku kapetana Loforda (od eng. law što znači zakon i glagola ford – pregaziti. Militantna disciplina sprovođenja reda i mira na kojoj insistira, ali i oportunističko ubistvo Tauzenda, direktora Hitroa, kako bi se domogao apsolutnog autoriteta na anarhističnom, pomahnitalom aerodromu, Lofordovu funkciju konačno zaokružuju u sceni kada kao „Gvozdena šapa“ sa brnjicom na licu umesto svečanog „inaugurativnog“ govora počne da zavija. Na kraju, možda najveći simbolički potencijal nosi upravo glavni lik romana po kome ovaj i nosi naslov. Veliku biblijsku pošast otelotvorenu u romanu kao rhabdovirus besnila, Pekić u stvari prikazuje kao bolest savremene civilizacije, poigravajući se kroz čitavo delo etimologijom ove reči i njenim izvedenicama. Refeksija semantičkog spektra reči besnilo nudi dublji uvid u simboliku piščevih intencija – besnilo ne korespondira samo sa biblijskim podtekstom niti književnim predloškom u Kamijevoj Kugi ili pak poetici Kafke, Mana, Dostojevskog i Krleže (Pijanović, 310; Stojadinović, 964; Visković, 885) već upućuje na ironijsku kritiku pisca stanja modernog društva [1. Na fonu fantastike besnilo se ostvaruje kao fenomen koji u književnom delu poprima dimenzije pravog lika, koji opet predstavlja funkciju. Sveprisutnost virusa besnila se ogleda u njegovom zalaženju u svaki aspekt života ostalih „ljudskih“ likova, a njegova fantazmagoričnost se ostvaruje transponovanjem svojevrsnih tumačenja sveznajućeg naratora, odnosno priređivača Dnevnika. Kako roman odmiče, besnilo se otkriva u karakteru likova ne kao bolest ili zaraza, već kao oduvek prisutna, genetički ukorenjena osobina koja je samo eksplodirala, katalizirana pojavom rhabdovirusa. Primer Pekićevog poigravanja rečju besnilo na kraju se realizuje kao sinonim za opsesiju, unutrašnji nagon Luka Komarovskog („U hipnotičkoj usredsređenosti na posao, ćutljivom očajanju, s kojim pokušava da p r e s t i g n e besnilo, ima, međutim, nečeg manijakalnog, nečeg po sebi – besnog“ [2] Pekić, 372) neostvarene ljubavne žudnje Koro prema Džonu („Ona je Johna Hamiltona volela i onda, voli ga i sada. I od tog besnila nije je moglo sačuvati nikakvo drugo. “ Pekić, 482) revolucionarni bes i osećanje nepravde u mladom Joaquinu Diazu Marangosu („Između takvog besnila i onog protiv koga se borio, besnila vlastitog života, nije bilo razlike. (…) Bio je gladan, nesrećan, besan“, Pekić, 326) preveliki, dehumanizirajući strah od smrti Metju Leverika („Znate li šta je ovde biti sam? Užasavati se svega? Ljudi, predmeta, vazduha? …) Užasavati se samoga sebe, pratiti svaki svoj pokret, svaki osećaj vlastitog tela kao da je tuđe, neprijateljsko? Jer ON je možda već u vama. Gmiže kroz vas, još ga ne osećate, ali znate da je tu, da traži put u vaš mozak, i da protiv toga ništa ne možete – ništa! “, Pekić, 526) Danijelova mahnitost kada saznaje istinu o Liebermanovim eksperimentima, i kada od pasivnog hroničara i posmatrača postaje aktivan učesnik („Ubio je jedinog čoveka koji je mogao da ih spase. A to je p r a v o besnilo, to što je on uradio“, Pekić, 518) ili teret špijunskog posla agenta Donovana („Besnilo je ono što je upravljalo njegovim, Donovanovim, životom. Životom pukovnika Rasimova i ministra Sir Goeffrey Drammonda. A po svoj prilici i svih ostalih ljudi. Cele uklete vrste. Ono što se u međuvremenu zvanično zvalo besnilom i zbog čega je zaveden karantin, mora da je nešto d r u g o, nešto n o v o, nešto n e p o z n a t o. “, Pekić, 245) i njegovog kolege-oponenta Rasimova („Radili smo kao pobesneli. (…) Besno sam radio, “ objasnio je Donovan. „Ali nije čudo. Besan sam. “ „I ja. Bežim iz jednog besnog sveta i prvo što me u takozvanom zdravom dočekuje je – besnilo. “ Pekić, 404. Takođe, poigravanje semantikom besnila se odvija i na ravni kolektivnih likova: „Parkiralište besni bez ijednog besnog čoveka“ (Pekić, 440) zdravi ne slušaju Luka koji ima govori da je serum pronađen – „Besnilo kojim su oni zaraženi nije poticalo od Rhabdovirusa i nije s njim moglo nestati“ (Pekić, 524) Lofordova kontemplacija o Engleskoj dok posmatra plakat – „Engleska je bolesna. (…) Jeste, zaključio je sumorno, to je ta njegova Engleska – lav koga je slabost pretvorila u domaćeg psa i paralizovalo besnilo individualizma“ (Pekić, 94) i na kraju univerzalnost besnila u razmišljanjima predsednika SAD-a prilikom donošenja odluke da se Hitrou spali – „Ima besnila, mislio je, već i u ovoj logici, u načinu mišljenja na koji je prisiljen funkcijom. (…) A možda, ah, do vraga, za m r t v u Britaniju, namesto p o b e s n e l e planete! “ (Pekić, 535. Iz svih ovih primera jasno je da se radi o semiotičkom nijansiranju, a ne samo o bolesti uzrokovanoj rhabdovirusom – igra reči na nekim mestima čak direktno suprotstavlja medicinsko obolenje nekom drugom semiotičkom nivou reči besnilo. Što čitalac dalje odmiče u tekstu, tako pisac sve zgusnutije razgolićuje višeslojnost svoje alegorije o besnilu, da bi konačno otkrovenje došlo iz objašnjenja upravo Džona Hamiltona: „Uzimali smo više nego što smo davali, Coro“, rekao je. „Iscrpili smo izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali smo se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle nas nikog više neće biti. I neće. Platićemo. I u nečem drugom smo se prevarili. Daniel Leverquin je imao pravo. Mislili smo da je besnilo ovo što je na Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta. Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo i do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe. “ (Pekić, 535) Ovo je katarzični momenat kojim se za čitaoca konačno umrežava mitema besnila i time poprima fantasične razmere Pekićevih umetničkih intencija. Besnilo više nije samo metafora bolesti društva, već filozofsko propitivanje čovekove sudbine. [3] Još jedan način oneobičavanja kojim se Pekić služi u ovom romanu je onirička fantastika, koja je najviše koncentrisana oko lika Gabrijela. San u književnosti većinom ima profetski karakter kao mitološko nasleđe, te stoga za Gabrijela predstavlja nagoveštaj budućih događaja. San takođe čini motivaciono jezgro „opravdanosti“ Gabrijelovog lika u sveopštem haosu pobesnelog aerodroma. Njega je upravo san pokrenuo na potragu za Velikom zveri: „Još od prvog mutnog snoviđenja, kad se jedne turbulentne aprilske noći probudio u ledenoj rosi znoja, s kolebljivim sećanjem na san, ali i svešću da ga on poziva na putovanje čiji smisao ima tek da upozna. “ (Pekić, 35. Taj njegov san prožima celo njegovo biće, uslovljava njegovo delanje i najvažnije, vremenom se kristalizuje, uporedo sa Gabrijelovom spoznajom o sopstvenom zadatku i naravno, razvojem događaja: „Sad je najzad znao zašto je doveden na Heathrow. Da ga nađe, da nađe psa Sharon. Šta s njim da radi kad ga nađe, još ne zna. Ne brine se. I to će mu se objaviti. Kad vreme dođe. Kao što mu se i do sada sve za vremena objavljivalo. Kao što je sve što mu se događalo imalo smisla. Svaki korak još od prvog sna. “ (Pekić, 317. Zbog dimenzije oniričke fantastike, Gabrijelov lik se čini lelujavim, halucinantnim i kod ljudi izaziva podsmeh zbog doslednosti njegovog ponašanja, arhaičnog govora, ali i neučestvovanja u kolektivnom haosu, ispoljenoj smirenosti. Čitalac ispočetka može biti zaveden Gabrijelovom nebitnošću kao „pitomca jedne mentalne ustanove“ sa dijagnozom dementia preacox, odnosno ludilo. Ali ta njegova obeleženost predstavlja u stvari njegovu predodređenost da netaknut izađe iz kataklizme, zahvaljujući upravo odsustvu razuma. Naime, već je prethodno istaknuto da Pekićeva alegorija besnila podrazumeva i nerazumnost modernog čovečanstva – vrste koja je potpuno u sferi racionalnog, u službi Logike i Razuma, zaboravljajući da oslušne svoje iskonske prirodne instinkte srca – jednom rečju čovek koji se suviše udaljio od svoje prirode ili čak zaboravio na nju. Robujući idolima savremenog društva – materiji ili idejama (poput već prethodno analiziranih likova) čovek ostaje da živi u stalnom strahu od njihovog gubitka ili pak ugrožavanja, te stoga biva i izgubljen, osuđen na propast (Ahmetagić, 2006, 128-129; Milošević, 1996, 191; Radulović, 73. Taj sveopšti grč čovečanstva, taj inhibirajući strah u čoveka za Pekića je „bolest od koje potiču sve druge. Strah je kuga ovog sveta. “ (Pekić, 500. Sa druge strane, kako sam Pekić objašnjava, Gabrijel je „kroki čoveka kakav je mogao biti da nije postao ovo što jeste“ (Pekić, 1993, 193. Stoga, Gabrijel ne oseća strah, ne sumnja u svoju svrhu, te zato i ispunjava svoju misiju. Onaj koji se isprva činio izgubljenim, u stvari je jedini i spasen. Pred finalnu scenu obračuna u podzemlju, Pekić ide korak dalje i meša nivoe onirike: „Gabrijel se osećao kao da nije pod zemljom. Kao da je u snu. Tajanstvenom snu koji ga je na aerodrom doveo. Ranije je san bio u njemu. Sad je on u snu. “ (Pekić, 557, podvukla D. B. Jedino je čovek bez razuma izdignut u svetu koji je okrenut naopačke, jer besnilo predstavlja onu izuzetnu situaciju (Bahtin, 106 i 109) u kojoj se razara klasična slika sveta, koju Leverkin preispituje: „U redu, Gabrijel je lud. Ali šta je ludilo? Odstupanje od normalnog. U redu, samo šta je – normalno? …“ (Pekić, 362. Pomeranje sa zdravorazumskog na ravan ludila povlači sa sobom i prevrednovanje kategorije stvarnosnog (Pijanović, 237. Shodno tome, u distorzičnoj slici sveta neminovno se realizuje i drugačija predstava o vremenu. Ovo je još jedan sloj romana kom Pekić svojim umetničkim postupkom daje dimenziju fantastičnog. Većina tumača ovog Pekićevog dela ga svrstava u kategoriju futurističkih romana (Pijanović, 247; Vladušić, 141-142) verovatno imajući na umu celokupnu trilogiju. Međutim, pažljivom čitaocu neće promaći datiranje na samom kraju romana – „London, 1981“ zabeleženu od strane priređivača rukopisa. Upravo tu se otkriva fantastična koprena koja prekriva tkivo ovog romana: besnilo nije budućnost čovečanstva, ono je njegova sadašnjost. Velika Senka neće doći – ona je već tu. Virus neće mutirati, on već hara ljudskim rodom. U ovom romanu, dakle, Pekić ne pravi otklon u pripovednom vremenu, on ne piše o „mogućnosti“ pojave izmenjenog virusa besnila – on daje bolno realnu, paralelnu sliku sadašnjice, alternativnu predstavu toka ljudske istorije; stoga, imaginarni, fantastični svet koji se veštim realističkim postupkom stapa u jednu tačku sa realnim (Palavestra, 881; Pijanović, 237; Stojanović, 2006, 62) – „Besnilo, mislio je John Hamilton. Bolest. Ili – svet u ogledalu. “ (Pekić, 193. Pripovednu nit svog romana Pekić dodatno oneobičava polifonijskom naracijom, proliferacijom likova i njihovih imena (Vladušić, 153. Dinamično smenjivanje pripovednih subjekata i oštri, kratki rezovi u toku naracije rezultiraju ubrzavanjem tempa odvijanja radnje (Stojanović, 2006, 85; Visković, 896) ali i silovitim skokovima u vremenu. Pri tom, poseban umetnički postupak dosledne upotrebe prezenta stvara fantastičan recepcijski efekat, gde se stiče utisak da likovi putem neke „teleportacije“ šetaju i krstare različitim vremenskim dimenzijama svog života, pa i istorije. Nekoliko ilustracija: Gabrijel: „Bolničarka je ispisivala adresu kad se to dogodilo. Više nije u ordinaciji. Gde je – ne zna. Mrak je unaokolo. Hladno mu je. “ (Pekić, 69. Razgovor Luka i Džona „- Jesi li dobro? pitao ga je navlačeći rukavice. – Koliko se može biti, rekao je. – Danas i ovde. – Ali ti malopre nisi bio – danas i ovde. Nije vredelo poricati. – Ne nisam bio. – Bio si u Wolfenden Houseu. – Da. “ (Pekić, 123) Aron Goldman: „Profesor dr Aron Goldman je bio duboko pod zemljom. Pod njim se, dok je kopao oko južnog bedema Solomonove tvrđave u Meggidu, otvorila mračna pukotina (…) Nekoliko minuta kasnije, ponovo nad zemljom, ponovo u foajeu tranzita, profesor Aron Goldman se stenjući podigao sa sedišta. “ (Pekić, 284-285) Džon Leverkinu: „Da? “ odgovorio je rasejano. Nije bio u sobi. U mislima je tonuo duboko u mikrosvet kojim je vladao njegov smrtni neprijatelj. “ (Pekić, 304) No, to putovanje kroz vreme nije samo puko putovanje materije već duše, znanja, iskustva (Stojanović, 2006, 65. Oneobičavanje vremenske dimenzije je rezultat Pekićevih preokupacija problemom vremena karakteristično za njegovu celokupnu poetiku (Vuković, 271. U iskošenoj slici sveta, motiv vremena se relativizuje ili čak nudi mogućnost njegovog ukidanja. To pekićevsko zaustavno vreme predstavlja projekciju čovečanstva kojem je budućnost zatvorena: „Vreme ovde ne postoji, kao što ga ni u smrti nema“ (Pekić, 477. Kategorija vremena povlači sa sobom i kategoriju stvarnosti, i time dolazimo do završnog poglavlja naše analize – samog umetničkog postupka pripovedanja, koji predstavlja najviši i najrafiniraniji fon fantastike u ovom delu. Pre svega, treba skrenuti pažnju na neobičan postupak fokalizacije – postupak naracije iz perspektive različitih pripovednih subjekata. Posebnu draž ovom narativnom prosedeu daje pripovedanje iz perspektive psa Sharon (Pekić, 164, 338-340, 557. Dalje, pomenuta onirika je takođe u službi mešanja stvarnosti i nadnaravnog. No, majstorstvo Pekićeve fantastične konstrukcije se ogleda u brižljivom i postupnom građenju svojevrsne iluzije stvarnosti. Mitska ishodišta taj proces započinju omogućavajući mešanje sinhronijskog i dijahronijskog plana priče (Ahmetagić, 2001, 162) odnosno disperzijom arhetipske slike u tekstu savremene priče postiže se svojevrsna mitologizacija stvarnosti. Sam Pekić je za sebe tvrdio: „Sebe smatram piscem ideja. Ideje o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. “ (Krnjević, 359. To već pomenuto stvaranje paralelnog sveta je svojevrstan Pekićev književni napor da stvori iluziju verodostojnosti [4. Jednom rečju, „stvarnost je građa književnog dela“ (Pijanović, 301. Zbog toga u njegovoj priči o besnilu dokumenat zauzima posebno mesto, kao i fantastika stvaranja. Pekiću kritika odaje posebnu vrednost u pogledu uzdizanja dokumenta i informacije na književni nivo (Gluščević, 864. Osim poetike mota (koja je već podrobno protumačena u kritici, v. Stojanović, 2004) dokumentarnost u Besnilu se ostvaruje mahom Dnevnikom Danijela Leverkina. Dnevnik kao dokument stoga predstavlja svedočanstvo, piščevo nastojanje da čitaoca uveri u realitet zbivanja, umetničko sredstvo za stvaranje iluzije verodostojnosti [5. Tako piščeva fikcija predstavlja čitaočevu stvarnost (Radulović, 174) ono što je izmišljeno plasira se kao istina. Tu takođe treba pomenuti i obilje naučnih činjenica, stručne terminologije i t. sl. opet u cilju postizanja kredibiliteta realnosti. Na primer: izvesna fakta o besnilu zaista jesu naučno tačna sa stanovišta mikrobiologije, ali Pekić namerno „mutira“ svoj virus kako bi on poprimio kataklizmične razmere. To je ta Pekićeva sofisticirana, izglačana, literarna virtuoznost da fantastično predstavi čitaocu kao opipljivo realno. Međutim, dnevnik Danijela Leverkina predstavlja i svojevrsnu fantastiku stvaranja umetničkog dela, odnosno demistifikaciju tog procesa kreiranja stvarnosti. Dragoljub Stojadinović to objašnjava kao „pokušaj da načini roman gledajući neprestano to pravljenje“, napominjući kao mogući uzor roman Andre Žida Kovači lažnog novca (Stojadinović, 960. Ovim se konačno otvara i intertekstualna fantastična prizma Besnila. Opšte je poznato da ovaj Pekićev roman korespondira sa izvesnim delima svetske i domaće književnosti, pre svega sa Kamijevom Kugom. Postupak metatekstualizacije zaista jeste određeni vid fantastike, jer svaka metatekstualizacija predstavlja novi umetnički izraz, novu ideju, doživljaj, artikulaciju piščevog kumulativnog književno-filozofskog iskustva. No, ona, da bi imala svoju umetničku vrednost, mora biti nadgradnja prethodećoj joj tradiciji, ali i svojevrsni komentar, odnosno dijalog sa poetikom predloška. Pekićevo Besnilo to svakako jeste. Svi ovde analizirani elementi Pekićevog književnog prosedea dodatno fantastikovanog u romanu Besnilo – revitalizacija jezika i poigravanje njime, žanrovska hibridnost, konstrukcija palimpsesta i metatekstualnost, kritika, dijalog i destrukcija mitskih kanona, kao i okružje iluzije verodostojnosti pripovedanja – upućuju na postmodernu poetiku, koja shodno tome, traži i postmodernog čitaoca, a možda u tom ključu nudi i neko novo čitanje tradicije. [1] U svojoj studiji o Pekiću, prof. Pijanović ističe ironiju kao konstantu u stvaralaštvu ovog pisca: „Podrivenost primarnih značenja takođe je rezultat kontekstualnog ironijskog dejstva, odnosno parodijskih oblikovnih postupaka, koji, dakle, igraju značajnu ulogu i u procesu demitizacije sumnjivih vrednosti…“ (Pijanović, 299. [2] U celom ovom odeljku, sva naglašavanja podvukla D. B. [3] Pekić piše u svom autoanalitičkom eseju, Mit književnosti i mit stvarnosti: „Ne zanima me više samo čovek kao karakter, nastanak, razvoj i dileme psihološkog, društvenog, moralnog, duhovnog čoveka, ili uvek ovog ili onog već Čovek uopšte, Čovek kao vrsta, antropološki čovek i njegova sudbina“ (Pekić, 1984, 83. A Nikola Milošević u svojoj studiji o Pekiću priznaje ovom piscu i bogatu filozofsku dimenziju književnog opusa (Milošević, 2008, 52. [4] Još jedan autopoetički momenat osvetljava ovu konstantu njegovog stvaralaštva: „Pošto sam ubeđen da stvarnost jednog književnog dela nismo kadri približiti onoj „stvarnoj“ stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi, samostalni realitet, vampirski opstanak, u kome će se ona, doduše hraniti krvlju opšte stvarnosti, ali njen život neće živeti. “ (prema Krnjević, 354. [5] Sa tim u vezi je i postupak citatnosti unutar dela (npr. moto šestog poglavlja) iz već pomenute studije: „u procesu uzajamnog sadejstva dnevnika i priče, dnevnik gubi epitet fikcije i dobija status stvarnog teksta. (…) samim tim i pravo da bude citiran“ (Stojanović, 2004, 110. Literatura: Ahmetagić, 2001 – Jasmina Ahmetagić, Antički mit u prozi Borislava Pekića, Beograd, 2001. Ahmetagić, 2006 – Jasmina Ahmetagić, Antropopeja: biblijski podtekst u Pekićevoj prozi, Beograd, 2006. Aleksić, Milan, Antički mitovi i Biblija kao podtekst Besnila, u: „Sveske“, god. 18, br. 79 (jan. 2006) Pančevo, 2006, str. 110-114. Bahtin, Mihail, Problemi poetike Dostojevskog, Beograd, 2000. Gavrilović, Zoran, Oko poetike Borislava Pekića, u: „Književnost“, sv. 5-6, Beograd, 1985, str. 906-911. Gluščević, Zoran, Arhetip, mit i ironija, u: „Književnost“, sv. 5-6, Beograd, 1985, str. 864- 876. Krnjević, Vuk, Pekićeve otvorene mogućnosti, u: „Književnost“, sv. 5-6, Beograd, 1985, str. 853-859. Lazić, Nebojša, R oman Besnilo: inicijacija u apokaliptički sadašnjost, u: „Zbornik Matice srpske za književnost i jezik“, knj. 52, sv. 1 (2004) Novi Sad, 2005, str. 133-157. Milošević, 1996 – Nikola Milošević, Književnost i metafizika, Beograd, 1996. Milošević, 2008 – Nikola Milošević, Filozofski ogledi, Beograd, 2008. Palavestra, Predrag, Pekićeva poetika antropološkog romana, u: „Književnost“, sv. 5-6, Beograd, 1985, str. 877-884. Pantić, Mihajlo, Aleksandrijski sindrom: ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi, knj. 3, Novi Sad, 1999. Pekić – Borislav Pekić, Besnilo, Beograd, 2004. Pekić, 1984 – Borislav Pekić, Odabrana dela, knj. 1, Ljubljana, 1984. Pekić, 1993 – Borislav, Pekić, Vreme reči, Beograd, 1993. Pijanović, Petar, Poetika romana Borislava Pekića, Beograd, Gornji Milanovac, 1991. Radulović, Milan, Istorijska svest i estetske utopije: kritički eseji o savremenim piscima, Beograd, 1985. Stojadinović, Dragoljub, Pekićeva antiutopija, u: „Književnost“, sv. 5-6, Beograd, 1985, str. 960-966. Stojanović, 2004 – Milena Stojanović, Književni vrt Borislava Pekića: citatnost i intertekstualnost u negativnim utopijama, Beograd, Pančevo, 2004. Stojanović, 2006 – Milena Stojanović, Pogled na piščev radni sto: okviri novog čitanja, Pančevo, 2006. Visković, Velimir, Antropološka proza, u: „Književnost“, sv. 885- 905. Vladušić, Slobodan, Portret hermeneutičara u tranziciji: studije o književnosti, Novi Sad, 2007. Vuković, Novo, Deveta soba: književni ogledi, Beograd, 2001. Summary Fantastic in the novel Rabies by Borislav Pekic Fantastic as an artistic manner represents a constant in the entire literary opus of Borislav Pekic – somewhere less, somewhere intensively emphasized. The presence of fantastic certainly lies in the fact that the basic sources of Pekics prose are myths, legends and other literary pieces of art. The critique and theory stress his anthropological triology as a milestone in his production exactly because of the different influx of fantastic in all these three novels, which are often defined because of that as “science” or “futuristic fantastic”. However, a strict genre limitation of Pekics pieces of work (even when the writer himself defines them in a subtitle) can never offer a final definition. The technique of palimpsest, extraordinary erudition of Pekic, a thorough construction of the story, cross-examination of basic anthropological categories and philosophic theses, as well as myth-deconstructing tendency are just some of the reasons why Pekics novels so skillfully elude final genre definitions, offering various illuminations of fantastic elements reflected in each new reading. Therefore, although written in a realistic code and with an effort for authenticity, the novel Rabies actually represents a brilliant collage of fantastic, by which Pekic confirms again and again his mastery of ars combinatoria.

Odlican 5. I am one. Soska sisters have their own colors and angles to capture visuals and i love their vision, like the red kinda religious attire at the surgery, i would say... otherwise mundane. 18. 12. 2016. Svijet Ispis E-mail Kad su tzv. levičari, studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu, okupljeni oko inicijative „Sistem vrednosti“ držali svoju tribinu, u dvoranu je upala organizirana grupa mladića i naoružana kožnatim remenjem počela premlaćivati okupljene studente. Pri tome su uzvikivali „Sieg heil“ i „Heil Hitler“ jednoznačno dajući do znanja kojoj političkoj opciji pripadaju i koji im je svjetonazor. Jedan od studenata napadnut je i nožem. Vjerojatno se radi o pripadnicima srpske nacističke organizacije „Nacionalnog srpskog fronta“ na čijem je čelu Goran Davidović, zvani Führer. Srpsko „besnilo“ uzima maha i dijagnoza je sve opakija, naime bolest je neizlječiva. Srpsko-srbijanska nemoć da Republiku Srbiju uljudi i politički artikulira na pozicijama građanske demokracije već je toliko uzela maha i država nema kontrolu nad najnovijom političkom šizofrenijom. Filozofski fakultet u Beogradu je centar tzv. četničke antife, teško pojmljive patologije, ali to četništvo smeta pravom srpsko-srbijanskom nacizmu, koje među Srbima i Srbijancima ima veliku tradiciju. Prisjetimo se samo Ljotića i njegovih nacističkih odreda; dakle četnička antifa začinjena intelektualnim prenemaganjem nije dovoljno šovinističke i rasistička pa „političko vrenje“ u Beogradu sve otvorenije skreće prema izvornom nacizmu. >>INCIDENT NA FILOZOFSKOM Sukob studenata desničara i levičara na tribini Srbija se klima između svog izvornog fašizma, tj. populističkog četništva i tradicionalnog nedićevskog nacizma, a u političkom ludilu pokušava obdržati misao i sjećanje na veliku Srbiju, onu Jugoslaviju koju joj je u jednom trenutku omogućio Titov komunizam. Dakle, na Filozofskom fakultetu u Beogradu su se 16. prosinca sukobili isti i još gori: četništvo kontaminirano ljevičarskim intelektualnim floskulama i autentična nacistička Srbija, ona ista koja je prva u Europi za vrijeme II. Svjetskog rata proglasila Srbiju „Juden frei“. I ta rasistička i nacistička Srbija nije nikad prestala postojati, Hrvatska je njeno „besnilo“ osjetila za vrijeme Domovinskog rata. Dežurna antifa u Hrvatskoj povodom događaja 16. prosinca u Beogradu nije se, naravno, oglasila. Pokušajmo samo zamisliti da su Budak-Pusićevu antifa pobunu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu zaustavili momci s uzvikom na usnicama: „Zig heil“ i „Heil Hitler“? Možemo, ako u glavnoj ulozi konačno nastupi Milorad Pupovac i krug oko njega. I. Sertić.

Besnilo (Rabies, Lyssa) je smrtonosni ence­falitis (zapaljenje mozga) ili encefalomijelitis (zapaljenje mozga i kičmene moždine) uzrokovan virusom besnila iz porodice Rhabdoviridae. Bolest karakterišu psihomotomi nemir, hidrofobija (odbijanje vode) i progre­sivne mišićne paralize. Kada se bolest javi smrt je gotovo neizbežna, te je ogromna odgovornost lekara kada treba sprovesti aniirabičnu zaštitu posle povrede od besne ili na besnilo sumnjive živitinje. Važan istorijški podatak vezan za besni­lo je, svakako, Pasterovo (Louis Pasteur) otkriće iz 1886. godine, da je uzročnik besnila prenosiv infektivni agens. On je prvi proizveo i primenio vakcinu protiv besnila na dečaku koji se zvao Joseph Meister a kojeg je ujeo besan pas. Ovim otkrićem Paster je postavio temelje za primenu živih vakcina u zaštiti protiv zaraznih bolesti. Negri je 1903. godine otkrio inkluziona telašca u mozgu psa uginulog od besniia (Negrijeva in­kluziona telašca) koja se i danas koriste za dijagnozu bolesti. U istorijatu ove bolesti je posebno važan 20. vek, odnosno njegove poslednje deceni­je, kada je počela proizvodnja i primena gotovo neškodljive vakcine (HDCV) proizvedene na humanim diploidnim ćelijama, kao i proizvodnja humanog hiperimunog rabies imunoglobulina (HRIG) dobijenog aktivnom imunizacijom dobrovoljaca HDCV vakcinom. Etiologija. Uzročnik besniia je rabies virus iz porodice rbdoviridae koju čine dve grupe virusa (genus) Lyssavirus i Vesiculovirus. Rabies virus pripada grupi Lyssavirusa. Rezervoar virusa besniia u prirodi su obolele ili zaražene divlje ili domaće životinje. Na virus besnila veoma su osetljivi lisice, vukovi, kojoti, psi i mačke, a nešto manje pacovi, hrčci i miševi. Od domaćih životinja najčešće obolevaju psi i mačke, a od divljih vuk i lisica. Ove životinje su i glavni rezervoari virusa besnila u prirodi za najveća područja u svetu. Slepi miševi u pećinama, putem aerosola, takođe mogu biti prenosioci virusa besnila. Čovek se u epidemijski lanac najčešće uključuje ako bude povređen od psa, mačke, lisice ili vuka zaraženih virusom besniia. Osobe koje rade u laboratorijama za obradu biološkog materijala kontaminira­nog virusom besniia mogu se zaraziti profesional­no (laboranti, veterinari, lovci. Opisani su sluča­jevi prenosa virusa besniia transplantatom rožnjače. Poznato je da posle ujeda besne životinje ne mora u vek doći do besniia kod čoveka. To zavisi od lokalizacije povrede, njene udaljenosti od CNS-a, količine unetih virusa, imuniteta čoveka, brojnosti povreda, kao i od postupaka sa ranom posle povrede. Najopasnije su brojne povrede na licu, odnosno glavi. Od ujeda zaražene ili bolesne životinje do smrti čoveka mogu se izdvojiti sledeće faze bolesti: irikubacioni period, prodrom (rani klinički simptomi i znaci) akutna neurološka bolest (ispoljeno besnilo) koma i/ili mišićne paralize, smrtni ishod ili oporavak, Inkubacioni period. Inkubacija kod besnila je veoma promenljiva i kreće se od nekoliko dana do više godina, što je najveći raspon inkubacije kod neke infektivne bolesti. Period inkubacije se najčešće kreće od 20 do 90 dana (u 90% slučajeva) a 99% obolelih ima inkubaciju do jedne godine. Prodrom. Bolovi na mestu ujeda, groznica, malaksalost, muka i povraćanje su najčešći početni simptomi i znaci bolesti. Ova faza često podseća na grip. Smatra se da su bolovi na mestu ujeda u vezi sa lokalnom replikacijom virusa u nervu i mišiću (infektivni neuritis i miozitis. Akutna neurološka bolest. Opisuju se dva osnovna oblika bolesti u ovoj fazi: furiozno (pomamno) i paralitično (mirno) besnilo, zavisno od dominacije pojedinih simptoma i znakova bolesti. Oko 80% obolelih ima furiozno, a ostalih 20% paralitično besnilo. U furioznom besnilu dominira psihomotomi nemir sa hidrofobijom (strah od vode koja teče. Smatra se da je upravo hidrofobija prepoznatljiv simptom i znak ove bolesti. U ovoj fazi dominiraju izražen strah, priviđenja (halucinacije) i razdražljivost najtežeg stepena. Prisutna je i aerofobija (strah od strujanja vazduha. U toku hidrofobije "bolesnik dobija napade grčeva mišića ždrela i grla sa gušenjem i pojačanjem straha. Napad hidrofobije traje 1-5 minuta. Bolesnici obilno slinave i ne mogu se zadržati na jednom mestu. Stanje psihomotornog nemira traje 2-3 dana a zatim slede paralize, prvo kranijalnih nerava a potom i ekstremiteta i, konačno, dijafragme i međurebarnih mišića, što dovodi do respiratorne insuficijencije i ugušenja. Takav ishod, ako se bolesniku ne pomogne respira­torom, završava se oko 5-7 dana od početka bolesti. Paralitično (mirno) besnilo od početka bolesti karakterišu progresivne mišićne slabosti i paralize. Kod ovih bolesnika se u kičmenoj moždini mogu naći rasute zone tkivne destrukcije, nastale pod direktnim dejstvom virusa. I ovaj oblik bolesti se završava u respiratornoj insuficijenciji. Koma. U toku besnila može nastati težak poremećaj svesti već od početka bolesti, ali se koma najčešće razvija oko 6. dana. Karakterišu je duboko besvesno stanje, često i konvulzije, a disajna slabost je progresivna. Komplikacije u toku besnila su česte ali su izmešane sa osnovnim simptomima i znacima bolesti. Najvažnije su moždani edem, konvulzije, neadekvatna sekrecija antidiuretskog hormona (insipidni dijabetes) srčane aritmije i srčana dekom­penzacija, hipotenzija i šok, venske tromboze, akutna respiratorna insuficijencija, pneumonije, atelektaze, ileus, azotemija, hipertermija i dr. Dijagnoza besnila kod čoveka temelji se na epidemiološkim podacima, kliničkoj slici bolesti, histopatološkim nalazima, utvrđiva­nju antigena virusa rabiesa, kultivisanju i/ili izo­laciji rabies virusa i serološkim ispitivanjima. Prve korake ka dijagnozi predstavljaju podaci o ujedu, odnosno povredi od besne ili na besnilo sumnjive životinje pre nekoliko nedelja ili meseci, kao i slučajevi dokazanog besnila u okolini kod životinja. Uz pozitivne epidemiološke podatke, karakteristična klinička slika akutne neurološke bolesti sa psihomotornim nemirom, hidrofobijom, mišićnim slabostima i paralizama sa velikom verovatnoćom ukazuju na besnilo. Hidrofobija se smatra gotovo specifičnim simpto­mom, odnosno znakom ove bolesti. Negrijeva inkluziona telašca mogu biti nađena u mozgu obolelog čoveka posle smrti, ili u materijalu uzetom biopsijom za života (u nejasnim slučajevima. Ovaj nalaz je pozitivan u približno 75% slučajeva. U praksi se, međutim, koristi nalaz Negrijevih telašaca u mozgu obolelog, odnosno uginulog psa koji je naneo povredu. moždanom tkivu obolelog čoveka moguće je (posle smrti ili putem biopsije) utvrditi prisustvo antigena rabies virusa metodom imunofluorescentnih antitela. Ovom metodom je moguće dokazati antigen rabies virusa u nervnom i mišićnom tkivu na mestu ujeda sa specifičnošću 90-100. Virus može biti kod obolelog čoveka ili životinje izolovan i iz pljuvačke (salive. Posrednim putem, virus može biti izolovan iz mozga miša koji je prethodno inokulisan salivom obolelog čoveka ili životinje kod koje postoji sumnja da je zaražena besnilom. Moguće je, u cilju dijagnoze besnila, pokušati dokazati specifična antitela protiv rabies virusa u serumu i CST-i (likvoru. U praksi se češće koriste ova ispitivanja radi određivanja nivoa zaštitnih antitela, odnosno imunoglobulina posle primene HDCV vakcine i/ili HRIG-a (seruma. Za dijagnozu besnila i procenu razvoja bolesti potrebno je i praćenje drugih laboratorijskih pokazatelja. Često se nalazi povećanje azotnih supstancija u krvi (urea i kreatinin) ali drugi laboratorijski nalazi nisu posebno karakte­ristični za ovu bolest. EKG i pregled srca su važni zbog mogućeg razvoja srčane insuficijencije. Pregledi mozga kompjuterizovanom tomografijom (skener) ili magnetnom rezonancom najčešće pokazu­ju edem, što je važno zbog primene lekova za nje­govo smanjenje. EEG redovno ukazuje na difuzno nespecifično usporenje bioelektrične aktivnosti mozga. Razne bolesti, sin­dromi, pojedinačni simptomi i znaci mogu ponekad pokazati kliničku sličnost sa besnilom, te ih treba što pre diferencirati. Encefalitisi različite etiologije, na prvom mestu, dolaze u obzir za diferenciranje, naročito ako usled paralize kranijalnih nerava dolazi do prelivanja sline. Međutim, kod ovih encefalitisa nedostaje hidrofobija. Ascendentni mijelitis sa progresivnim mišićnim paralizama može ličiti na paralitički oblik besnila. Cefalički tetanus, zbog grčenja mišića lica, može, za kratko, da podseća na besnilo. Bulbarne i pseudobulbarne paralize različite etiologije (vaskularne, toksične, paraneoplastične i dr. mogu, usled često prisutnog prelivanja sline, zbog paralize mišića za gutanje, ličiti na znak sličan znaku kod besnila. Međutim, kod bulbarne paralize nedostaje hidrofobija. Akutna trovanja atropinom i srodnim supstancija­ma, strihninom pa i alkoholom mogu, ponekad, predstavljati predmet diferenciranja u odnosu na besnilo. Besnilo je na neki način specifična infektivna bolest koja zahteva zbrinjavanje na odeljenju za intenzivno lečenje i reanimaciju. Bolesni­ka nije potrebno posebno izolovati jer do sada nije poznato interhumano prenošenje infektivnog agensa ove bolesti, mada se takve mogućnosti ne mogu u potpunosti Isključiti. Lečenje je za sada simptomatsko. Smirivanje psihomotornog nemira, straha i hidrofobije, kao i kontrola konvulzija, može se postići diazepamom, midazolamom u infuziji ili lekovima sličnog dejstva. Oksigenoterapija je takođe važan vid lečenja, s obzirom na izražen moždani edem i neefikasno disanje. Primena diuretika, odnosno manitola 20% rastvora 1, 0 g/kg telesne težine na 3-4 h intravenski i furosemida 0, 25mg/kg telesne težine intravenski, takođe mogu uticati na smanjenje moždanog edema koji, pored destrukcije neurona i hipoksije, bitno utiče na težinu bolesti. Ponekad se koristi i leukocitni interferon, uz pretpostavku da on sma­njuje produkciju neutralizirajućih antitela koja su delimično odgovorna za destrukciju neurona. Antivirusna terapija kod besnila do sada nije pokazala efikasnost, ali bi to ubuduće mogao biti terapijski izbor. Kortikosteroidi nisu indikovani u lečenju besnila jer je dokazano da ubrzavaju kolo­nizaciju nervnih ćelija virusima. Primena mera intenzivnog lečenja, nege, ishrane (preko nosno- želudačne sonde) i primena kontrolisanog disanja respiratorom mogu produžiti život za 4-6 nedelja. Ishod bolesti je za sada nepo­voljan i smrtni ishod je neizbežan. Smrt najčešće nastupa u komatoznom stanju, kome prethode konvulzije, a respiratorna insuficijencija je očeki­vana i kod furioznog i kod paralitičnog besnila. Kod bolesnika kod kojih nisu sprovedene mere reanimacije i potpora disanja respiratorom, smrt se dešava najčešće oko 6. Kod primene reapiratora, moguće je produžiti život do 6 nede­lja. U svetu su do sada objavljena 3 slučaja preživ­ljavanja besnila, ali kod bolesnika koji su bili deli mično imunizovani. Kada se pojavi besnilo kao bolest smrt je gotovo neizbežna, te je problem prevencije od izuzetnog značaja. Prema tome, osnovne mere i postupci prevencije besnila su: procena rizika za rabies infekciju, obrada (čišćenje i dezinfekcija) rane posle ujeda, odnosno povrede, primena rabies imunoglobulina (seroprofilaksa) primena antirabične vakcine (vakcinoprofilaksa. -      prevencija besnila kod životinja. Ispituju se sve okolnosti ujeda, kao i zdravstveno stanje životinje koja je nanela povredu i njeno vakcinalno stanje (pas, mačka) proverava se regionalna pojava besnila kod divljih i domaćih životinja. Rizik od obolevanja posle povrede veći je kod dece. Povrede na glavi i licu, kao i duboke povrede sa oštećenjem nerava i mišića, takođe su opasnije za nastanak infekcije. Obrada (čišćenje i dezinfekciju. Smatra se da je najhitnija i temeljna obrada povredenog mesta posle ujeda ujedno i najsigurnija mera pre­vencije besnila kod čoveka. Ranu treba odmah izdašno oprati vodom ili deterdžentom, odnosno sapunom, isprati medicinskim alkoholom, jodirati ili isprati rastvorom povidona. Takođe treba odstraniti delove nagnječenog tkiva i vidljivu nečistoću. Preporučuje se da se na kraju obrade u ranu stavi i manja količina humanog rabies imunoglobulina (HRIG) ako ga ima na raspolaganju. Ako je rana jako zagađena, potreb­no je dati i antibiotike. Treba proveriti stanje zaštićenosti od tetanusa i, po potrebi, sprovesti i antitetanusnu zaštitu. Primena rabies imunogiobulina (seroprofilaksa. Svakoj povređenoj osobi sa visokim rizikom od dobijanja besnila mora se dati imunoglobulin, odmah ili što pre, barem u prvih 6 sati posle ujeda, odnosno povrede od besne životinje ili životinje kod koje postoji sumnja da je zaražena besnilom. Humani rabies imunoglobulin (HRIG) se daje u dozi od 20 i. j. na 1 kg telesne težine (jed­nokratno ili frakcionirano. Približno polovina doze ubrizgava se oko rane, a ostatak u butni mišić. Primena antirabične vakcine. U svetu pos­toji više tipova antirabične vakcine a kod nas je donedavno bila u upotrebi Hempt-Nikolićeva vakcina, koja je danas zamenjena efikasnijom i manje opasnom vakcinom, poznatom kao HDCV. Veterinarske mere predviđaju vakcinaciju što većeg broja pasa i mačaka, njihovu evidenciju (kartoteku) i eliminaciju pasa i mačaka bez poz­natog vlasnika. U slučaju sumnjivog besnila kod domaćih životinja, one se odmah stavljaju u dvonedeljni karantin i dalje posmatraju. Neopho­dna je saradnja lekara i veterinara po pitanju pre­vencije besnila. Neke zemlje (Kanada, Engleska, Australija) praktično su eliminisale besnilo za­hvaljujući sprovedenim merama profilakse besni­la kod pasa i mačaka.

Besnilo je zarazna bolest koja se pojavljuje kod svih životinja i kod čoveka. Prenosi se jedino ujedom besne životinje, obično psa. Kod svinje se pojavi prosečno posle tri nedelje, ali nekad i pre ili znatno kasnije. Znaci bolesti. Svinje postanu nemirne, rokću promuklim glasom, iz usta im curi penušava slina, riju zemlju i češu ranu, koja je obično već zarasla. Naskoro počnu da grizu. Grizu sve predmete pa i svinje i čoveka. Ne jedu ništa, ne mogu da gutaju, zanose se, a konačno ne mogu uopšte da se dignu zadnjim delom tela. Brzo mršave, uginu posle tri do četiri dana. Postupak sa besnim životinjama. Kad se već pojavi, besnoća je neizlečiva. Besne svinje je najbolje pobiti. Leševi uginulih svinja moraju se propisno zakopati ili spaliti. Ne sme se jesti meso od bolesnih životinja. Postupak sa ugriženim životinjama. Pre svega treba ranu što bolje isprati necim desinfekcionim sredstvom napr. hipermanganom ili kreolinom, ili ju sažeći. Svinje koje su s besnim životinjama dolazile u dodir moraju se odeliti od drugih životinja i držati pod veterinarskim nadzorom najmanje tri meseca. — Nagrižene svinje, kao i druga stoka mogu se cepljenjem zaštititi da ne obole. Predohrana i suzbijanje besnila sastoji se u glavnom u uništavanju bolesnih životinja. i sprečavanju ujeda. Glavni deo borbe protiv besnila svodi se na mere predostrožnosti u držanju pasa i mačaka. Po zakonu o suzbijanju i ugušivanju stočnlh zaraza imaju se pobiti svi psi i mačke, koji su bili ujedeni od besnih životinja ili su s njima došli u dodir. Najviše doprinose širenju besnila psi lutalice, koji nemaju gospodara i skitajući se dolaze u priliku da se kolju s besnim psima. Zato psima ne treba dozvoliti da se skitaju, a pse lutalice treba tamaniti. Desinfekciona sredstva: Krecno mleko, hlorno krečno mleko, 2% tni rastvor kreolina.

Najezio sam se ovom apokaliptickom prikazu nase buducnosti, buducnost sveta nimalo nije dobra, a mi smio glavni krivci, mi i niko drugi.